Neka koprena obavila je oduvek osvetljen prostor. Beli mermer i visoki prozori nisu mogli da se izbore sa težinom tuge koja je pratila 'Čika' Miću, njegovu kćer, ali i ostale zaposlene. Možda nije bio omiljen, ali svaki ljudski život ima svoju vrednost. Možda je bio ljigav, možda je bio odvratan, nije zaslužio metak u čelo.
Bedan ili ne, život je život.
Stresla se na sopstvene reči, uzdah joj je pobegao iz grla. Mač je visio nad njenom glavom više puta nego što je želela, sada se taj mač selio i nad glave njene dece. Zbog Tatjaninih reči i novog para očiju koje su gledale na njen život shvatila je da ima i previše sličnosti sa ljigavim bivšim, pokojnim zetom 'čika' Miće. Mač može da se otkine i presudi joj. Baš kao što je neko presudio tom omrženom Goranu.
"Svi su potreseni. Hoćeš kući?"
"Neću, Ena. Nema potrebe. Sutra je sahrana i mislim da treba da završim što je moguše više posla danas."
"Tačno. Ne znamo šta će sutra da se desi. Nego, jesi li čula trač?"
"Koji trač?", oštro je pogledala u Enu i iščekivala. Pravo žensko, frknula je.
"Kažu da postoji snimak. Gorana je ubila neka žena na prijemu, u konferencijskoj sali."
"Žena?", jeza ju je prošla duž kičme.
"Da, žena. Neka plavuša. Ne čudi me, zaslužio je", Eni je pobegao osmeh, ali način na koji je obgrlila samu sebe i trljala nadlaktice, naterao je Nevenu da zaškilji.
"Mislim da mi je vreme za kafu. I za jedan dugačak razgovor."
Brzo je koračala ispred Ene. Na trenutak dozvolila je sebi da zaboravi na Borisa, decu, Tatjanu, sve. Dok je njena smeđa kosa vezana u visoki rep poskakivala i potpetice zvonile mermerom, Ena, uvek smerna i nasmejana plavuša stidljivo je pratila.
Svako krije neku tajnu, a Nevena je bila rešena da Eninu tajnu otkrije, a senku koja se nadvija nad njom jednostavno, ukloni.
"Espreso, hladan nes i dve mineralne, molim", smestila se za stolom u uglu kafića preko puta njihove firme i skrstila ruke na grudima, "Počni!"
"Šta da počnem?"
"Da pričaš. Znaš, dva puta sam videla tog Gorana i oba puta sam poželela da ga zadabim. Dakle, koja je tvoja priča?"
"Nema je. Čist stereotip. Počela sam da radim u pravnoj službi kao pripravnik, čika Mićina ćerka je bila trudna, Goran je bio navalentan. Nisam smela da ga prijavim. Tačnije, nisam imala kome. 'Znaš, Gorane došla sam da te prijavim tebi samom da me zlostavljaš.' Glupo. Jednostavno sam jedno popodne bila saterana u ćošak. Niko živ nije bio tu, a on jači od mene. Plakala sam. Sutradan sam zagrizla jezik, došla na posao i potrudila se da budem što više pored čika Miće. Nije me više spopadao. Jednom je bilo dovoljno, njemu da se zasiti, meni da se samoj sebi zgadim", spustila je glavu i gledala u svoje prste koje je uporno lomila.
Nevena je podigla ruku kako bi dotakla Enu. Ali zastala je. Šta da joj kaže? Trebala si da ga prijaviš policiji? Ah, nakon bitke svi su generali. Umesto da spusti dlan preko Eninih šaka, zagladila je kosu. Neznatno je prešla preko ožiljka koji je pokrivala skupljanjem kose na temenu. Koliko god život bio bedan, vredeo je, a ona je to najbolje znala. Kao i da nekim tajnama je mesto da budu tamo gde su. Među tajnama.
"Ova tema se više ne spominje. Bilo je, prišlo je, preživela si. Šta si trebala tada da uradiš, nisi, živiš s tim. I nastavila si da živiš. Dakle, promena teme..."
"Zašto je tebe iznervirao?"
"Mrzela sam tu auru oko njega. Neka ljigavost, ne znam... Delovao je podmuklo."
"Jeste, podmuklo slatkorečevi. Ali o mrtvima sve najbolje, crko da Bog da! Srećom, ta žena je spasila svet!"
"Kako ti to znaš, da je žena?", ožiljak je svrbeo. Počešala je glavu ponovo.
