U bolesničkoj sobi urgentnog centra sačekala je fascikla.
Sedela je u trenericama na krevetu i listala. Radivoje Marković je bio podjednako mutan lik kao i mnogi drugi, s tim što je svoje mahinacije držao u liniji legalnih. Pravno potkovan, preuzimao je i rasturao nekretnine, zatim firmice, da bi na kraju krenuo sa hotelima. Tu se zaustavio. Nije sarađivao sa podzemljem, ali jeste sa legalnim firmama ilegalnih likova. Opet, ništa zabrinjavajuće, tako da je Darka R Markovića kao osobu od interesa mogla da spakuje u fioku.
Mogla je da uživa sa njim, dok traje.
Oročila je ovu nazovi vezu. Dok je tu, u tajnost nekih hotelskih soba, daleko od očiju javnosti.
Da li je bila zadovoljna? Jeste, ali nije njihovo vreme. Njihovo vreme je moglo biti godinama ranije, ili tek da dođe godinama kasnije, sadašnjost ne pripada njima, oni nisu deo sadašnjosti. Barem ne kao Nevena i Darko.
Možda kao neko drugi, ali svoju bit, decu koju je rodila nije htela da obriše. Da im poremeti živote novim identitetima.
Ne, Darko i ona, samo trenutak u beskraju vremena i ni sekund duže....
Sahranili su Borisa.
Njegove ugljenisane ostatke položili su u raku, bez suza, bez narikača, bez sveštenika. Samo njih dve i radnici komunalnog preduzeća.
Nije imao prijatelje, inao ih je, ali ih zaista imao nije. I da je neko hteo da ispoštuje Nevenu ili Tatjanu, nisu želeli da poštuju Borisa i ono što je tokom godina postao.
Tatjanu je bolelo više. Prazno groblje, samo njih dve.
Popa da očita opelo nisu zvale, Boris nikada nije poštovao veru, prezirao je popove. Držeći jedna drugu za ruku, u tišini ostavile su Borisa u njegovoj večnoj kući.
Voljeni sin i otac.
Nevena nije želela da piše, voljeni suprug...
"Možda bi trebalo da..."
"Ne znam, Neno. Evo, ne znam. Zvala me je Mia. Sa majkom je na ulici, Darko joj ne daje da boravi više kod njega."
"A da me pustiš da završim? Predaću joj vlasnički list za stan. Osiguran je, samim tim banka neće da potražuje novac od nje, već osiguranja, plus ostaće joj da ga renovira. Da joj namirim očevinu njenog deteta, a ti kako ti je volja."
"Šta ćeš sa dečacima? Ovo je njihovo, ne želim da išta pripadne toj ženi!"
"Onda, tako i uradi...", možda je želela da kaže još nešto, ali zvoni na vratima je opomenulo na iznenadnu posetu.
Tatjana je u kuću pustila čoveka, tu Borisovih godina, u ne tako skupom odelu, sa vrlo pronicljivim pogledom. Mrštio se od samog pogleda na Tatjanu.
"Neno, čovek kaže da te zna."
"Da, ovo je Bojan, vlasnik servisa za čišćenje. Kojim dobrom?", okrenula se i upitala ga.
"Došao sam da vam ponudim pomoć. Znam da si u nezavidnoj situaciji, zato si i radila kod mene, ali to ne znači da ne možemo da budemo ljudi. Daću ti platu za ovaj mesec, da se vratiš na noge, računaj da je to bonus. Vama, gospođo mogu samo da kažem da bolju osobu nisam upoznao od vaše snahe. Plus, kolektiv je sakupio nešto malo solidarne pomoći...", pružio je Neveni kovertu, ne baš malu i stisnuo joj ruku.
"Hvala šefe. Kaži mi, da li još važi ona ponuda od letos za letovanje?"
"Da, važi, ali sada je novembar!"
Pogledala je u Tatjanu, pa oslušnula po kući. Dečaci su se igrali...
"Ovde će biti gadno. Moj muž...", zaplakala je, "Moj muž mi je ostavio jedan problem i...", suze su joj natopile lice, "Moram da rešim problem", zašmtkala je, "A ne želim da deca gledaju. Može li..."
"Pobigu Nevena, naravno! Kada?"
Progutala je knedlu i nos obrisala rukavom, "Sutra..."
Deca moraju na sigurno, Tatjana joj treba da čuva decu, ona ima ozbiljan problem, a taj problem se ne zove Mia. Miu bi rešila lako, isplatila bi je i oterala u kurac, da joj stan ili Borisovo nasleđe išta znači, a ne znači joj. Neka sam jede svoja govna.
Ovde je problem zvan prošlost koja dolazi na naplatu.
"Ali Neno..."
"Tatjana", oči su joj se punile suzama, mogla je da zaplače za tren, "Treba mi zaključak. Hoću da sve bude kako treba, a ne želim Luka i Matija da gledaju. Razumeš?"
"Ali Neno..."
"Boris nije verovao u Boga, dakle zajebi me sa soframa, svakako je otišao pravo u pakao! Prevario je ženu, prekštio je zavet braka. Dakle, sutra", plakala je već kao kiša, "Sutra ideš sa decom..."
Dok je pakovala detinje torbe, u mislima joj je bio samo prvobitni plan. Izvući ološ na sunce.
I dok je decu smeštala u autobus, kovertu s novcem davala Tatjani u ruke, molila je samo jedno, da pazi na njih.
"A ko će da pazi na tebe?"
"I do sada sam brinula sama o sebi. Vidimo se za dve nedelje."
"Čuvaj se, dete..."
Mahnula je autobusu, a zatim osetila prisustvo iza sebe, "Nije prijatno ženi prići s leđa. Nekada je i opasno."
"Nije pristojno ne javljati se na telefon. Jesi li dobro?"
"Darko, da li ti delujem dobro? Nisam dobro. Imam brdo sranja da očistim, sve su to tvoja bivša i moj pokojni zasrali. Misliš da sam dobro?"
"Pa, ako nisi, daj da ti pomognem..."
"Ne danas. Danas samo može Bog da mi pomogne, ako je raspoložen", okrenula mu je leđa i požurila prema automobilu.
Vetar je bio sve jači. Mirisalo je na sneg, na hladnoću. Mirisalo je na promene.
Inspektor Milan je umro od masovnog srčanog udara. Stres. Ona je znala da je ubijen, ostavio joj je Bojan poruku sa novcem u koverti. Svetozar je pod prismotrim i ne radi ništa sumnjivo. Čist je. Ostali su, pa, svi ostali. Nikome nije više verovala do sebi grešnoj i Demonu surovom. Samo je ona znala dubinu njegove tame koju je kontrolisao i pokušavao da se iskupi. Uspevao je u tome. Dejanu nije verovala, iako je Bojan garantovao za njega. Zajedno su služili u vojsci, Dejan je posle postao pravnik, Bojan krim taktičar. Darko... On je bio nemezis, dok nije postao mnogo više od poznanika, manje od prijatelja. Idealan ljubavnik kog nije smela da uvuče u svoj život. Ne sada...
Ne, nikome nije verovala.
Za neke stvari nije verovala ni sebi.
Jako dobro je znala gde he nestao novac Mitića. Nije znala gde su dokumenta, dobro su sakrivena.
Morala je da pronađe onog ko povezuje Mitiće i Borisa. Morala je, jer samo tako bi mogla da nastavi da živi. Da se izbori za svoj bedni život.
Koliko košta njen bedni život?
Nema tih para da ga plate.
"Gde je Svetozar?"
"U kući sa uničićima. Čist je."
"Bojane, jesi li svesan da je ova igra veća od nas. Pištolj, Bojane. Neko jeste od naših!"
"Neko ko je dovoljno mator, a opet i dovoljno uljuljkan..."
"Neko dovoljno informisan. Ne mogu da kopam toliko duboko, nemam vremena..."
"Sin? Sin!"
Veza se prekunula i mobilni telefon ležao je na pločniku nedaleko od autobuske stanice. Slučajni prolaznik podigao ga je sa asfalta i prislonio na uho...
"Halo?"
"Ko si ti?"
"Našao sam telefon..."
Bojan je shvatio.
Kog god da su tražili, našli su.
Sada će prava igra krenuti...
❤️❤️❤️
Još malo
