Silvana je držala lutkicu u rukama, mlada žena ju je sa prezirom gledala... Godinama kasnije, druga žena joj je kolače pravila...
Ne, ne, ne! Upomoć, vikala je u sebi, niko je nije čuo, vapila je za pomoć, a glasa iz nje bilo nije.
"Dobro jutro, Nevena..."
"Ja nisam Nevena!", glas joj je bio slab, sigurno su pogrešili.
"Srećice, znam da si zbunjena, ali tvoje ime je Nevena Mitić. U tvojoj jakni je ta lična karta, a kako je do nesreće došlo pre dve nedelje koliko dugo se borimo da budeš svesna, stiglo je i DNK poklapanje. Tvoj tata je Slaviša Mitić..."
"Ne, moje ime je Silvana", mumlala je, ali je niko nije čuo...
Nedeljama kasnije, Bojan je sve češće bio njen posetioc. Donosio je sokove i želee, jer drugo kroz zavoje nije mogla da jede. Oslovljavao je sa Sin, onako kako ju je krstio u detinjstvu, kada je rekla da joj se ne sviđa njeno ime, a pred osobljem bolnice zvao je Nevena.
"Boki... Ja nisam Nevena."
"Sada jesi. Saznao sam da ste ti i Nevena sestre po ocu. Takođe, to je jedini način da imaš neku budućnost. Kao dete iz sirotišta..."
"Studiraću, Bojane!"
"Hoćeš Sin. Studiraćeš. I radićeš. Ali kao Silvana nemaš budućnost. Veruj mi..."
Verovala mu je. Tako je od Sin postala Nevena. Sin, njen nadimak iz mladosti, postao je kasnije i ime u krim laboratoriji. U taktici. A ona je postala Nevena, celog života plaćajući dug svemiru na šansi za život. I zbog dva izgubljena života, njenih drugarica, Nevene i Maje.
Dva života su izgubljena, ona je imala priliku da preživi.
Dva života!
Eto, koliko vredi njen bedni život!
"Ne razumem o čemu govoriš?"
"Zaista devojčice? Vidiš, stajao sam na stepeništu kada si ušla u kuću. Video sam te kako nosiš torbicu i kroz dva minuta čuo sam kako ispaljuješ metak. Ušao sam u hodnik i video te kako stojiš nad telom svog oca, bez i jedne emocije na licu. Ona tvoja mačka je prošla preko hodnika i ti si se okrenula, ali nisam bio siguran jesi li me videla. Zatim si majku udarila u glavu, tri puta. Govorila si da je znala da je pedofil i da jebe sve od četrnaest do četrdeset. I udarala si je. Onda si rekla da znaš da je Silvana tvoja sestra...."
"Zaista?", podigla je obrvu.
"Da... Vidiš, uzela si sva pića iz očevog bifea, gledao sam kako ih polivaš, bio je to skup bar. Zapalila si cigaretu, ispušila i onda zapalila zavesu. Izašla si, ne osvrćući se...."
"Genijalna priča! Vidiš, nisam sigirna da je tako bilo."
"Jeste, devojčice", smejao joj se u lice.
"Nisam te videla tamo."
"Izgleda da nisi, ali ja nisam bio siguran. Zato sam ti par dana kasnije presekao kočnice. Žao mi je devojčica koje su poginule umesto tebe. Dakle, gde su dokumenta koja si uzela iz banke?", povisio je ton i upilio joj se u lice, dah mu je mirisao na crni luk, "Gde?"
Začula je na trenutak zvuk lanaca. Rekla bi da se lanci vuku po zemlji...
"Nema ih... Vidiš, nema ih, spalila sam ih, nisam želela da ih se neko dočepa. A sada, kako si me našao?"
"Kao što sam rekao, bila si glupa. Uzela si Bojanov pištolj. Prijatelj mi je jedan od službenika i rekao mi je da imaju neku anomaliju. Isto oružje, dvadeset godina razmaka. Povezao sam dva i dva...", prišao joj je bliže i zagledao joj se u oči.
