Pokušavala je da se dovede u red. U boksu urgentnog centra gde je skoro pa vezana ležala na krevetu prikopčana na ifuziju i monitore.
Doživela je napad panike i nervni slom istovremeno, celo ju je telo bolelo od pokušaja da se oslobodi vezica.
Napokon pod dejstvom lekova, smirena, gledala je ka vratima, ka Borisu.
Ka namrštenom licu u trenutku kada joj je njegova podrška najviše trebala.
"Takvu te ne vodim kući", promrmljao je navaljen na štok, sa prekrštenim rukama na grudima.
Frknula je, zatim na kratko zaklopila oči i okrenula glavu ka prozoru. Dva policajca su i dalje bila pred vratima sobe, sigurno su čuli njegove reči. Bili joj svedoci da... Može da ode.
"Čuješ li? Ti si ludača", polako je prilazio njenom krevetu, a na usnama mu se rađao smešak, "Luda koja ne zaslužuje ništa dobro u životu..."
"Decu sam ti podigla...", glas joj je bio lomljiv, tih i nežan.
"Jesi i hvala ti na tome, ali ludača mi ne treba u životu! Ne treba ni njima. Jer ti si luda, zar ne?"
"Borise, znaš da nisam luda, ne ubeđuj samog sebe u to. Ne pokušavaj mene da ubediš u to. Još manje nemoj decu da mi diraš", procedila je kroz zube, toliko je snage imala omamljena od lekova.
"Kao što nisi bila luda kada si mi se uvukla u krevet, a? Kada si me zavela? Naterala me da ostavim Miljanu i okrenem se tebi?"
"Da nisi želeo mene, ne bi ostavio Miljanu."
"I ne bih prihvatio tvoju decu!"
"Našu, Borise! Našu. Kažem ti, ne diraj mi decu!"
"O, diraću ih. Naravno da hoću. Jer ako sam ja mogao da pustim..."
"Šta da pustiš? Šta? Potvrđeno su tvoji. Obojca. A Mia? Hoćeš da kažeš da je i ona kurva poput mene?"
"Tebe sam ulovio sa drugim, a ona... Pa ne znam, možda je naštelovala rezultate?"
"A možda nije ni spavala s tobom, već umislila? Borise, ne ide to tako kako ti misliš..."
Neko je pokucao na vrata. Inspektor Milan je rekao da niko ne sme da uđe bez provere, niti da je uznemirava, a Boris ju je upravo uznemiravao. I povređivao.
Znala je jako dobro za kog se udala. Tačnije, kog je zavela. Njeno prvo iskupljenje u moru budućih. Znala je jako dobro kome je decu rodila.
"Gospođa treba da primi terapiju, molim vas da izađete", sestra u uniformi je bila tiha, ali ozbiljna.
"Ja sam joj suprug!"
"I da ste sveti Petar! Izađite i zatvorite vrata!", nije se šalila kada je podigla glas.
Vrata su se zatvorila i žena je iz rukavice izvukla ampulu.
"Bojan je rekao da te zadržimo ovde bar još dva dana. Posle toga je rekao da ćeš imati posla, ali da moramo da te zadržimo ovde. Nešto se dešava, Sin", tiho je govorila i tezala ampulu, zatim sadržaj navukla u špric i ubrizgala u infuziju, "Spavaćeš danas i sutra. Omamljena lekovima, a tvoj muž će morati sam da rešava probleme. Treba mu terapija..."
"Pre nego što me stondiraš... On... Ima... Paranoidni... Poremećaj..."
"Znam, Sin. Znam, rekao mi je Bojan zašto si udata za njega. Ubio je Miljanu, nije samo da ju je ostavio. Ubio je, jer ga je ona ostavila, zbog tebe. Ti si joj rekla da je bolesan. I ti si ta koja je trebala da ga drži na oku... Dok ne dođe konjica. Ali konjice nije bilo... Zato si se udala za njega, da ne bi nestao..."
"Jer sa tom dijagnozom ne bi odgovarao pred sudom...", sve je bila tiša...
"Ne bi. Sin, uhapsiće ga čim se Mia porodi. Daćeš nam DNK dečaka..."
