Probudila je vrućina. Uplela se u ćebe i to je bilo dovoljno da se razbudi.
Pogledala je u telefon, bilo je tri sata posle ponoći.
Pomislila je da kada nema posao, ne zna šta bi sa sobom. Jednostavno, navika je bila čudo. Navikla da trči, da skače sa posla na posao, navikla da ustaje pre svih i kreće svoj dan sa petlovima, a završava kada deca zaspu.
Trebalo joj je nešto da je drži okupiranom, a nije znala šta je to.
Uzela je laptop i umesto da pusti neku seriju ili film, otvorila je datoteke koje su bile zaštićene.
Krenula je od početka, od porodične tragedije Mitića...
Dan mu je protekao u sastancima i ugovorima. Dejan je ulazio i izlazio iz njegove kancelarije kao da imaju pokretna vrata, svaki put pitajući ga kako je.
A kako je bio?
Nije umeo da definiše.
Nije znao da odabere reči.
Nevena... Moglo bi se reći da je ona bila nedokučiva misterija. Iako je posumnjao na nju kao Sin, kao osobu koju je trenirao neko najbolji, prosto se zapitao zašto i kako se našla u situaciji u kojoj je bila. Za sebe je znao, pogrešan odabir životnog saputnika, ali za nju nije bio siguran.
Osoba koja je umela da se infiltrira u svaku strukturu, vladala borilačkim veštinama, imala rezon i bistrinu uma, dozvoli sebi da se sroza...
Onda mu je sinula misao.
Boris i brak sa njim bio je zadatak. Samo to je moglo da bude objašnjenje.
Uhvatio je svoj odraz u staklu pred sobom i jasno video osmeh. Nije bio glup, a da ga je škola više zanimala sigurno bi bio neki naučnik. Nevena je bila Sin je bila osoba koju ne bi mogao da pročita. Osim kada se nađe u njegovim rukama, tada je bila otvorena u užitku, nesputana svojim stegama. Sada, kada ga Dejan bude ponovo pitao kako je, znaće odgovor. Savršeno.
Po ko zna koji put je prešla iste stranice koje je davno čitala. Pa opet iznova tokom godina, ne tražeći vezu između Borisa i svoje prošlosti, već tražeći ko je sve bio upleten u prevare starog Mitića. Sada je već imala drugačiji pogled na iste podatke, sada je tražila onog ko bi nju ciljao.
Na listu papira imala je ispisana imena. Počevši od Borisa, preko Tatjane, iako je ona bila samo mama, i za sebe je tvrdila da je majka i supruga, pa preko dva različita poslodavca pre Darka, do samog Darka i Gorana između ostalih.
Sa druge strane, osim Bojanovog imena, iz svoje prošlosti nije vukla repove, a da je znala za njih.
Već je prošlo podne i decu je odvela u školu, vratila se, poslovala po kući zajedno sa Tatjanom i opet se vratila svom spisku.
Tatjana... Boris, Goran, Darko, Bojan... I u krug.
Osim Gorana kog je dva puta srela, sa ostalima je bila u stalnom kontaktu ili manje više stalnom, ali nekom kontaktu i znala bi da su joj na tragu. Gorana je odmah pročitala. Ostale nije čitala, jer ih je istražila i upoznala.
I opet u krug, u krug, u krug...
Imena su se smenjivala dok nešto u njoj nije puklo.
Zaplakala je ne zbog tuge ili straha već zbog frustracije, ako ne može da shvati ko je veza između prošlosti i sadašnjosti, kako onda mođe da zaštiti svoju decu.
Telefon je zazvonio, obrisala je nos rukavom košulje.
"Molim Bojane?"
"Tražiće te policija, pozovi se na mene!", prekinuo je poziv i tada je neko pozvonio na vrata Tatjanine kuće.
Pretrnula je.
Kako može policija da je traži?
Zašto bi?
"Tatjana Lukić?", čula je glas.
"Ja sam, recite?"
"Da li je kod vas i Nevena Lukić?"
"Jeste, uđite..."
Dvojac u uniformi je ušao u kuću, za njima i inspektor Milan Stanišić.
Znala je da je ona razlog...
"Primite naše iskreno saučešće", izgovorio je naučeno, lagano bez emocija, "Dogodio se požar u vašoj stambenoj zgradi..."
Tatjana je gledala ne shvatajući šta inspektor govori, ali ona je znala. Nevena je znala šta je rekao.
Boris je poginuo u požaru.
Neko je podmetnuo požar.
Neko je znao da je Boris trebao da bude priveden. Neko to nije želeo...
