Dobar prijatelj te drži za ruku, pravi prijatelj ti pomogne da sakriješ leš
- ukradeno sa interneta
Noćne more su se vratile.
Vrištala je i borila se za vazduh. Bila je zarobljena u automobilu. Rukama je grabila noćno nebo, nogama se odbacivala sa sedišta, pojas se usicao u njeno meso, a onda je nešto puklo i obavilo ju je ništavilo.
"Dobro jutro, Nevena. Danas ideš kući."
"Da i biću na bolovanju nekoliko dana. Teško je kada te savladaju emocije."
"Lepo si to rekla", naglasio je lekar proveravajući temperaturnu listu, "Obično kažu stres, ali ti si najpribližnija. Savladana emocijama. Kako se osećaš?"
"Iskreno? Kao da je neko ogromnom govnjivom motkom morao da me ubode po sred čela."
"Misliš da su taknuli osinjak?"
"Ne. Nisam besna, samo sam jedva prevazišla sve što se dešavalo nakon smrti mojih roditelja, još uvek sanjam grozne snove s vremena na vreme, a onda se pojave plavci i kažu... Da je tamo neko ubio tamo nekog kog sam videla dva puta, istim oružjem kao i moje roditelje. Kako biste se vi osećali?"
"Da me vezuju za dva zločina? Isto kao i ti. Lekovi?", odmahnula je glavom.
"Dobro, ali ako osetiš anksioznost, dođi."
"Dogovoreno!", blago se nasmešila, iako je znala da se sigurno neće javiti. Znala je kako da prevaziđe svoje demone. I Demona.
Od kako je ostala upućena na sve osim sebe, naučila je kako da kanališe na prvom mestu emocije, a zatim i da skriva svoje planove.
Zavisila je od drugih.
Fakultet? Tuđ izbor.
Zaposlenje? Takođe.
Udaja? Zadatak.
Finansirano novcem koji nije imala, a za nadoknadu trebalo je da bude dostupna. Za sve.
Spakovala je ono malo stvari koje je imala kada su je doveli u bolnicu. Noge su joj bridele od visokih štikli koje je pređašnje večeri nosila, leđa su je mučila od neudobnog kreveta, a glava... Još uvek joj je u glavi bilo pomešanih osećaja i detalja. San koji se vratio, susret koji joj nije trebao.
Godinama je držala sebe pod stegom, sada je bila na ivici da se oslobodi. Jedan susret. Jedan pogled. Jedan dodir.
Znala je da je ne čeka ništa prijatno kada se vrati kući. Boris i njegova patologija, Tatjana i empatija, deca i njihova bezrezervna ljubav. I sve će to Boris ubiti.
"Pozovite mi taksi, molim vas", bez gledanja rekla je osobi koja je ušla u bolesničku sobu.
"Mogu da vam pozovem taksi, ali mi treba prvo par odgovora od vas..."
Muškarac, ranih četrdesetih u skupom odelu. Tik koji je imao, sat na ruci koji je dva puta okrenuo otkrio je njegovu nervozu. Ili želju da ne gubi vreme.
"Ne znam ko ste vi..."
"Ja sam Dejan Spasojević. Vaš možda jedini prijatelj. Zanima me, ako ste u bolnici, kako ste mogli sinoć da budete na prijemu u hotelu 'In'? I od kada sobarica ima dizajnersku haljinu?"
"Možda ja vas treba da pitam, odakle vam informacija o pacijentima?", nakrivila je glavu i razvukla osmeh. Igra koju igraju ne dvoje, već mnogo veći broj igrača.
"Tuše, gospođo! Nevena Lukić, sekretarica, čistačica, spremačica, supruga, majka... Da nastavim? Ili da skratim?"
"Skratite!"
"Bojanova osoba za sve. Da ga drži za ruku ili sakrije leš."
Smeh se zaorio sterilnim prostorom. Glasan, histerični i veoma agresivan smeh. Gospodin Dejan je pogodio suštinu, znači da je bio blizu, baš kao i Goran. Znači da je u opasnosti.
"Onda znate sve, zar ne?"
"Ne ne znam. Ne znam dve stvari. Prva, da li radite za istu detektivsku agenciju kao i Bojan i druga... Zašto ste sinoć bili u hotelu? To ne znam. A Bojan nije raspoložen za razgovor."
