Vreme je odmicalo i dan konačnog suda bio je blizu. U svoju kuću nije otišao mesecima, stan u potkrovlju zgrade bilo je njegovo sklonište.
Želeo je jedno, dobio sasvim drugo.
A lepo mu je otac govorio, ženi se brzo, kaj se lagano. Verovatno je hteo da mu kaže i da pogleda ženu i njenu familiju pre nego što se oženi, ali junac kao on je gledao je pogrešnim očima, razmišljao bez mozga.
Znao je da Mia nema ništa osim diplome i sebe. Znao je da je i tu diplomu dobila izgledom i snalažljivošću. Znao je sad, nije znao tad. Trudio se da jednoj običnoj devojci život olakša, a još kada je ta obična devojka izgledala kao da je pobegla sa modne piste i još umela tako lepo da ljubi... A on, budala u kasnim tridesetim, mislio je da je naučio kakve su žene. Očigledno ga je Mia naučila da su one nevine najmanje naivne, najčešće prepredene.
"Uđi!", čuo je kucanje na vratima svog kabineta.
"Trebalo bi da razmisliš još jednom", prijatelj ga je gledao pravo u oči.
"Znaš, otac mi je umro kada sam se vratio sa Miinog svadbenog putovanja. Kažem Miinog, jer ona mu se radovala. Ona se provodila na Ibici, ja sam proveo sve vreme na telefonu, a otac mi je umirao. Nije dozvolio da saznam da je u bolnici. Izdahnuo je kada sam ga uhvatio za ruku. Nisam mu stavio ni parastos za godinu, a već sam saznao da me žena, ne samo vara, već i da je trudna ni manje ni više nego sa tamo nekim jebivetrom. Ocem dva deteta. Menadžerom jednog od tri moja hotela. Onda saznam da mu je žena gubitnica koja radi kao sekretarica firme koja nam vodi pravna pitanja. Društveno dno, mulj. Talog. Zašto ona nije razmišljala kada nas je polila takvom izdajom?"
"Jesi li makar upoznao tu ženu. Jadnicu, kako je nazivaš?"
"Nisam i ne zanima me. Uskoro će imati i Miu u svom životu, to je svima njima dovoljna kazna."
"Uskoro?", upitao je prijatelja, zatim se smestio bolje u fotelji nasuprot radnog stola, "Uskoro, kao kada se porodi?"
"Da. Kada se porodi i kada joj najviše bude trebalo svega. Ta jadnica već ima dvoje dece, taman će Miu naučiti sve o roditeljstvu."
"Zar ne misliš da si malo surov prema ženi koju ne poznaješ?"
Darko nije bio surova osoba.
Patrijahalno vaspitan da veruje u matrijahat. Otac je glava, ali je majka stub. Kada je majka, odnosno žena slaba, otac postaje probisvet.
Verovao je da je ta neka tamo žena podjednako odgovorna za neverstvo svog muža, kao i on sam.
"Ne znam ko je, kako izgleda, ne znam i ne zanima me. Nisam surov, samo sam realan. Prevara uništava više ljudi nego što misliš, Dejane. Mnogo više..."
"Znam prijatelju, znam", tanašnim osmehom, prikrivenim, tešio ga je "Ali tako znam da nevini najviše ispaštaju", njegov prijatelj naučiće lekciju.
"To već nije na meni da mislim. Ko je trebao da razmišlja, nije."
"Za razliku od tebe, kada si ostavio Miu i njenu majku u kući sa poslugom i došao ovde, ja sam obavio istraživanje. Boris ima ženu, Nevenu. I jeste sekretarica. I povremeno radi kao čistačica. I ima dvoje dece. Dva divna dečaka, lepo vaspitana. Idu u školu. I ona se trudi da ih nahrani, obuče i vaspita. Za razliku od Mie, verovatno bi i napustila stan za koji plaća kredit, da joj najbliži rod nije svekrva. Roditelji poginuli kada je završila srednju školu, ona ostala sama na ulici."
"Ne teraj me da je zamislim kao osobu, Dejane! Ne teraj me!"
"Zašto? Izazvaću ti samilost? Darko, ti nisi zao, povređen možda jesi, ali ne i zao!"
Odmahnuo je glavom. Ne, nije bio zao. I nije bio ni povređen koliko je bio uvređen. S jedne strane, znao je da nije sve ni u imidžu, ni u izgledu. Sa druge, opet, glupo je poverovao da ga neko zaista želi samo zbog njega samog. Da ne traži upravo taj izgled, imidž, status koji njegovo ime i nasleđe njegove porodice donosi.
Uvredila ga je tako otvorenom prevarom.
Nije bio čovek za jednu ženu, dok je momkovao, ali je brak kao svetu zajednicu shvatao za ozbiljno. Mia, na žalost nije.
"Dakle, Miu i njenu majku šalješ kod njenog ljubavnika i njegove žene? I kažeš da nisi surov? I ta žena je osoba..."
Ostao je sam. I dalje na istom mestu, negde između radnog stola okrenutog ka vratima i prozora kroz koji su ulazili poslednji zraci novembarskog sunca. Reči njegovog prijatelja zagušile su vazduh, stezale su ga oko guše. Ako je Mia mogla tako da ga ponizi, zašto je ne bi propisno kaznio?
***********
Danima ga je mučila slika koju je stvorio. Perverzni seksualni predator koji je skončao od metka u grudima, a ustvari je upucan u glavu.
Sada ima pljačku noćnog kluba, a pri tom, vrata su bila zaključana iznutra, a kamere nisu snimile ništa. A svi su čuli blagi zvuk eksplozije, kada je razvaljen sef.
I na kraju, ima balistički izveštaj, pištolj upotrebljen dvadeset godina ranije, i ženu koja povezje taj zločin i seksualnog predatora.
Da, kada sve to poveže u širu sliku, dobije scenario "Nemuće misije", poltergajst koji se pojavljuje i iščezava.
"Kolika je šansa da je Nevena Lukić veza?", nije se nadao odgovoru, ali ga je ženski glas iznenadio.
"Velika, Milanče. Naručila sam nam kafu", vesela brineta, visoka tek nešto preko metar ipo, bacila je pozamašni dosije na radni sto svog kolege, "Pogledaj ovo!"
"Šta gledam?"
"Šest dana nakon što su joj roditelji ubijeni, doživela je tešku saobraćajnu nesreću. Kočnice su presečene, dve devojke su poginule, ona urnisana do neprepoznatljivosti. Lice isečeno staklom, višestruke rekonstrukcije, povreda glave. Bila je suvozač, vezana, aktivirani vazdušni jastuci. Druga u automobilu je bila ćerka njihovog komšije, Maja Stanić, ona je vozila i na kraju, devojka sa kojom je išla u srednju, Silvana Nikolić. Dete iz doma za nezbrinutu decu."
"I, kave to veze ima?"
"Neko je hteo da satre tu porodicu, Milanče. Neko je hteo da ih nema."
"I sada je došao po svoje?"
Otpila je gutljaj kafe. Nikada nije bila sigurnija u nešto, kao što je bila tad.
"Roditelji ubijeni. Kuća zapaljena. Kočnice presečene, automobil u plamenu. Da, neko želi tu ženu i ne preze kako će do nje doći..."
"Zašto je ne pitamo?"
*********
Borila se sa glavoboljom klase deset. Neispavana, premorena, iscrpljena. Od ujutru i gladna.
Od trenutka kada je ušla u kancelariju bila je zatrpana papirima, telefonskim pozivima i zaduženjima. Trčala je iz jedne u drugu kancelariju i da joj Ena nije tutnula krofnu u ruke, ništa ne bi zagrizla.
"Nisi ni ručala?", iznenada je čula Tatjanin glas.
"Nisam. Samo bih da legnem sada, ali ne mogu. Boris je... Boris. Ova dvojica su posebna priča, znaš i sama."
"Čim završe domaći, skaču i traže svoje. Hajde, pokusaj tu čorbu i idi lezi, ja ću ostalo."
"Nemoj... Ljutiće se..."
"Neno, a da se ja naljutim malo?"
"Ne radim danas više, spavaću. I sutra ne radim, tek za vikend."
Tatjana je odmahnula glavom. Možda je bila luda što sina nije ubila, ali svakako nije bila glupa da ne vidi koliko se snaja bori. Zato ju je sačekala ispred kancelarije i dovukla za ruku, kući.
"Idi spavaj, dete. Borisa ostavi meni."
Nevena je mogla da zaspi čim glavom takne ravnu površinu, a opet mogla je i danima da ne spava.
Povukla se u spavaću sobu i legla na krevet, no oči nije mogla da sklopi. Slušala je dešavanja u kući, Borisovo negodovanje i Tatjanino siktanje. Skupo može da plati bilo koju grešku, a najjeftinija od svih naplata bila bi razvod. Najteže bi joj palo da ostane bez dece, oni su bili jedino što je istinski bilo njeno.
'Koliko zaista košta tvoj život?'
Život, kakav god da je bio, bio je vredan. Njoj najvredniji, jer se za njega krvavo borila...
❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️
