Kikot je bio sladak. Jedna jako šarmantna žena, zajapurenog lica, pokušavala je da obuzda smeh. Kikotala se, zaprvo. Njen sagovornik, bucmasti, oniži muškarac, specifične harizme vrlo zanimljivo je pričao. Uživala je u anegdotama, u humoru koji ga je okruživao, u prostodušnosti njegovog postojanja.
"Gospodine dragi... Volela bih da imam takvog saradnika!", uskliknula je na trenutak, još uvek upaljenih obraza od smeha, "Da mogu sa vama i da se našalim, ali i normalno da razgovaram!"
"Sa Vama, Nensi, sa Vama je razgovor fluidan. Vi ste u stvari ta koja tera čoveka da bude umilan. Kako rekoste, čime se bavite?"
Čime se bavila, hmmm... Doista, čime? Te večeri je bila agent za nekretnine. Iako joj otpusna lista iz bolnice zvanično nije uručena, već se našla na prijemu u jednom od hotela lanca 'In'. Najčešći izbor svečanih i banket sala svih viđenijih firmi i koorporacija jeste upravo taj lanac hotela. Srećom, to je suparnički lanac u odnosu na "Perlu" gde je ranije radio Boris i gde je većina radnika zaprvo poznavalo.
"Agent za posredovanje u nekretninama, u pokušaju", nasmešila se, "Inače sam diplomirani ekonomista. Menadžment u ugostiteljstvu, da budem precizna."
Nije ga slagala.
Malo iskrivila istinu, ali jeste istina bila. To što je radila kao sekretarica, bilo je samo silom prilike. Njen način da se ne eksponira, a obezbedi egzistenciju. Njen način da preživi.
"Zaista bi mogli da poguramo stvar, evo, u divnom smo hotelu, možda..."
"Ne, zaboga... Pronašla sam se u nekretinama, valjda sam odrasla...", krajičkom oka je pratila dešavanja oko sebe, iako je i te kako glumila nezainteresovanost.
Jedan pokret joj je privukao pažnju, momak iz obezbeđenja je nešto govorio u bubicu.
'Neka igre krenu', spustila je dlan na ruku svog sagovornika i uz širok osmeh duboko se izvinila. Trebala je toalet.
Požurila je.
Obezbeđenje je bilo jače nego što je Bojan rekao, ali ona mu svakako nije verovala u proceni. Odavno nije imala poverenje u njega, iako je sve nalagalo da mora da mu veruje.
Uvek je bio neki propust. Ili je loša informacija ili nepotpuna.
Sada je nepotpuna.
Rečeno joj je da treba da se promuva po prizemlju, odglumi tu i tamo guskicu, zatim da napuderiše nos i izgubi se na drugom spratu.
Tu je trebalo da uđe u specifičnu sobu i postavi dve bubice.
Naravno, od samog ulaska u banket salu, pa do baš ovog trenutka, ništa nije išlo po planu.
Sada se javio prozor i jedini trenutak kada može da se izgubi i dođe do te specifične sobe.
Izmakla je obezbeđenju i napokon došla do drugog sprata. Osim u ekskluzivnim apartmanima, samo su sobe na drugom spratu imale ugrađene sefove. Ona je trebala sa uđe u jednu od tih soba. Prvu bubicu da postavi nasuprot kopiji Moneove "Dame sa suncobranom", a drugu na natkasni sa leve strane. Dve kamere sa mikrofonom. Ništa lakše.
"Čini mi se da sam čuo kretanje", dopirao je glas do nje dok je ključ karticom otvarala vrata. Barem je kartica bila valjana.
Uh, otelo joj se sa usana kada je ušla u sobu i leđima se naslonila na vrata. Znala je da je bilo blizu.
Stajala je nasuprot slike "Dame sa suncobranom", zagledana u prodorne tamne oči.
Leptir mašna mu je bila razvezana.
"Uh, promašila sam sobu...", tiho je izgovorila ispravljući haljinu.
"Jeste, promašili ste sobu. Samo, kako ste ušli u pogrešnu sobu?", prišao joj je bliže, nosnice su mu se širile a zenice sužavale. Fiksirao ju je pogledom. Proučavao...
"Zaprvo... Radim ovde honorarno kao spremačica... I... Ovaj, pobegla sam od jednog... Navalentnog gosta... Ovaj... Ovo je prva soba gde sam... Upala...", smišljala je laž u hodu, a u stvari klela Demona i njegove polovične instrukcije.
Darko R. Marković nije trebao da bude u ovoj sobi, u ovom hotelu, pred njom!
Soba je trebalo da bude prazna, dostupna i posao lagan!
