Lovorov list (2. Sezona)

Epizoda 25-Godinama kasnije(Deo 3)

Već je pala noć.To nje značilo da se vreme polaska za mene bliži.Gledala sam tu kutiju dugo i rešila da je konačno otvorim.Imala sam i šta da vidim.

-On nije normalan! U ovome da idem?-rekla sam iščuđavajući se nad prizorom.

U rukama mi je bila vatreno crvena haljina koja dosta otvoreno pokazuje moje grudi.Bila je dugačka.I lepa.Vrlo lepa.Ali pogled mi je nekako skretao na srebrne sandale.Bile su ukrašene nekim kristalima. Jednostavno su predivne bile.Pogledala sam u sat koji je stojao na zidu i pokazivao je 7 časova.Bilo je kasno i trebalo je da počnem da se spremam.Prvo sam dovršila šminku.Nisam ništa puno stavljala.Podlogu, maskaru i blagi ruž.Kosu sam samo isfenirala običnom četkom a zatim obukla haljinu.

-Uh Irfane šta napravi od mene-rekoh dok sam gledala u ogledalu kako izgledam.Zatim sam dodala-Ali lepo izgledam.Haljina je mnogo lepa i otmena.Crvena.Podseća na ono osećanje koje verovatno nikada neću upoznati-ljubav.Nekima jednostavno nije suđeno.-rekla sam.

I stvarno sam tako mislila.Stanem ponekad i gledam zaljubljene parove.Baš su se lepo voleli.Ali to je samo za odabrane.Bolje bi bilo da ne razmišljam o tome, pomislih.Već je prošlo 8 i trebala sam da krenem.Uzela sam svoju pismo tašnu i napustila zgradu.

Kada sam ovakve zadatke radila, a nije ih bilo puno dosad, nikada nisam izlazila na prednja vrata nego na zadnja.Kao i uvek peške bih otišla do dđipa koji me je čekao 2-3 ulice niže, ušla sam i krenuli smo.

-Gđice Asli...

-Otkud to gđice Asli...Zar nismo prijatelji?

-Jesmo ali sada radimo.

-Ma mani se toga.

-Dobro.Prelepa si Asli.

-Hvala ti.

-Moramo da pazimo da te neko ne ukrade.

-Ne brini, neće.Nije to za ljude poput nas.

-Grešiš.

-I kriminalci se zaljubljuju?

-Znaš s jedne strane si tako zrela, ozbiljna i željna da učiš.Postoji neka čudna lavovska snaga u tebi.A sa druge strane...Još si kao devojčica, jako radoznala...I mi smo ljudi kao i svi drugi.Ponekad plačemo, ponekad se smejemo i zaljubljujemo se.

-Ne znam...Nije to za mene.

-Tad te niko neće pitati da li je za tebe ili ne.Jednostavno desi se.

-Nadam se da će me zaobići onda.

-Ne znaš šta govoriš.Kada ostariš žudećeš za gramom ljubavi.Pusti život da se pobrine za to.

-E to me plaši.

-Uzgrad...-reče, okrenu se k meni i dodade-Ženim se.

-Šta? Stvarno?

-Da.Vidi...To je ona-izvadi iz džepa jednu sliku svoje verenice.

-Lepa je.Nek vam je sa srećom.

-Hvala.

-Kad je svadba?

-Za nedelju i nešto odprilike.

-Ti nam baš odlaziš.Odvede te ona.Neka neka.Samo nek je vama lepo.

-Hajde dosta priče stigli smo.Irfan te čeka u onoj tamo uličici.-reče i pokaza mi jednu usku i mračnu ulicu.

-Hvala ti.

-Srećan rad.

-Hvala.Vidimo se.

Izašla sam iz auta i ušla u tu ulicu.Nisam se uplašila ali bilo je previše mirno što mi se uopšte nije dopalo.Neko mi je signalizirao kolima da priđem.Ubrzo je taj neko izašao.I to je bio Irfan.