Lovorov list (2. Sezona)

Epizoda 26-Tragovima prošlosti(deo 17)

Hataj su Rusi zauzeli.Bili su poput crnih oblaka koji su se baš tada pojavili nad tim mestom.Niko nije znao šta se dešava.Čim su videli naoružane ljude pobegli su u kuće.Mislili su da opet Pacov nešto izvodi a nisu bili ni svesni da je situacija ovaj put ozbiljnija.Mnogo ozbiljnija.

Ja sam spavala u svom krevetu mirno.Mete je zaustavio istovar opreme koja je došla od Irfana da me ne bi probudili.Odjednom, neko je došao iz pravca grada i javio šta se dešava i Mete je poludeo.Uleteo je u moji sobu i počeo divljački da me budi.

-Asali, Asli...Ustani.Asli!

-Molim-skočih i rekoh.

-Polazi napolje.-reče uhvati me za ruku i odvuče me.

-Šta to radiš? Gde me vodiš?

-Ćuti i hodaj-reče i odvede me do vidikovca gde sam mnogo puta boravila i razmišljala o životu.

-Zašto si me ovde doveo?

-Drži ovo i gledaj-reče i ugura mi dvogled u ruke.

Imala sam osećaj da put dvogleda od ruku do mojih očiju je večan.Iznutra sam osećala da nešto ne valja.Ni vreme nije bilo nešto najbolje.Udahnula sam duboko i pogledala.Tada sam osetila kao da mi je neko zabio krvnički nož u srce.Gomila nevinih ljudi je izvedena i pobijena.Tada sam shvatila šta sam uradila.Krenula je griža savest.Shvatila sam da ja tom svetu stvarno ne pripadam.Ja ne mogu da podnesem da nevini stradaju zbog mene.A sada sam primorana i na to.Odmah su mi pale na pamet Salihove reči.Govorio je da je to težak i krvav svet, mnogo gori nego onaj koji poznajem.

-Od ovoga me je čuvao-rekoh s suzama u očima koje nisam mogla ni da pustim.

-Koliko je mrtvih? Vidiš li? Asli.Saberi se i broj ako ne želiš da budeš sledeća.

-U redu.Jedan, dva...Ima ih osmoro.

-Dobro.-reče i spusti dvogled a za njim i ja to učinih.

-Šta ćemo sad da radimo?

-Ništa.Da namestimo opremu.-reče i krenu nazad.Požurila sam i uhvatila ga za ruku ne bi li ga zaustavila.

-Čekaj-rekoh i okrenuh ga k sebi-I to je to?

-Šta očekuješ da uradim?

-Bilo šta.

-Asli ne treba da se potresaš zbog tih ljudi.

-Da se ne potresam? Čekaj, ti meni tražiš da se ne potresam zbog ljudi koji su izvučeni iz svojih domova i ubijeni.Zašto? Šta su skrivili?

-Sudbnina...

-Sudbina ne postoji.Mi smo ih ubili.

-Čekaj malo...Hoćeš da uđeš u sve ovo a da ti ruke ostanu čiste? E pa ne može.Ili prihvati pravila igre ili idi.A znaš kako se sve ovo napušta.Ti si sve planove napravila, ti si htela da otmemo Pacovu drogu, ti si prva uzela pištolj u ruke, ti si prva zapucala.I sad mi kažeš da...

-Jesam.Da nas Pacov ne bi sve pobio.

-Onda prihvati ovo.Šteta je svakako manja.

-Idi dođavola i ti i tvoja filozofija.Ne idi zamnom.Ni slučajno.-rekoh i otišla sam dalje u šumu a on je ostao da stoji.

Jako mi je bilo teško zbog ovoga što se desilo.Trebalo mi je vremena da razmislim.Hodala sam planınama ı poljıma, ne znam nı dokle sam stıgla alı u jedno sam sigurna.Izašla sam ız Hataja.I to odavno.Nisam se obazirala ni na grmljavinu ni na kišu.Osećaj griže savesti je jači bio od svega toga.Sve me je tako pritiskalo kao nikada do sad.Stigla sam do kraja, do ivice.Pogledala sam na dole.Ispred mene duboka provalija.Kao da me je neko zaustavio.Nisam mogla dalje.Bila sam sva mokra i otežano disala.Odjednom sam vrisnula na sav glas.