Lovorov list (2. Sezona)

Epizoda 26-Tragovima prošlosti(deo 12)

S druge strane, na jugu zemlje u dalekom Hataju nisam mogla da mirujem.Iako je moja partnerka Simge odradila odličan posao I iz medija potpuno izbrisala moju sliku I ime trebalo je strpeti se I mirovati što ja nikako nisam mogla.Čim me je Oja videla da oblačim crnu trenerku I skupljam kosu u punđu znala je da je vreme za polazak.Čim sam punđu skupila stavila sam kapuljaču.Već je bio mrak što je bio znak da se krene.

-Oja, ja idem.Ne čekaj me.

-A da to odložiš?

-Za kad? Za neku tamo godinu?

-Samo se brinem.

-Nemoj.Sve će biti u redu.Vratiću se u zoru.

-Dobro.Srećan put.I čuvaj se.

-Hvala.I ti takođe.-rekoh, stavih 2 oštra noža za pojas, mali rančić na leđa i napustih Ojinu kuću a ona posu vodu zamnom.

-Nek te Bog čuva.-reče Oja i posu malo vode.

Zamnom ni majka nije posipala vodu tako da nisam verovala u te stvari.Možda zato što nisam imala pravu majku, koja me čuva i toliko brine o meni.Možda je i do toga, a možda jednostavno do mene, do mog nepoverenja.Međutim moram priznati da mi se to posipanje vode dopalo.Bio je mrak, hodala sam lagano prema putu sitnim koracima.Sve je bilo tako pusto.Poneki čovek se našao na ulici.Uglavnom su svi bili u svojim domovima, s porodicama su večerali.Namerno sam ovo vreme odabrala, da bih posle ponoći stigla do svog odredišta.Na samom izlazu pored puta čekala su me jedna kola.Ušla sam.

-Dobro veče Asli.

-Dobro veče Selime.Nismo se odavno videli.

-Tako je.

-Kako ti je žena?

-Dobro.Zahvaljuje ti se za lekove koje si joj poslala.

-Nema na čemu.Dobro je sad zar ne?

-Jeste.Mnogo bolje.

-Gde idemo?

-Na Sirijsku granicu.

-Šta ćeš tamo?

-Recimo da imam jedan sastanak.Samo ti vozi.

Istog trenutka je krenuo.Nije me pitao ništa.Mislim da je tako najbolje zato što više ne mogu da izmišljam laži.Da zna šta radim sigurno bi mi okrenuo leđa.Okrenula sam se na drugu stranu i dremala malo.Probudio me je kada smo se približavali odredištu.Sakrili smo kola u šumi pored puta i krenuli peške do pećine u kojoj se i Salih sastajao s nekim ljudima.

-Da li smo dobro sakrili kola?

-Mislim da jesmo-odgovorila sam mu i dodala-ovde retko ko prolazi tako da ne verujem da će biti problema.

-Vidi se.A gde je ta pećina?

-Duboko u šumi.Vidi, ima oznaka.

-Znači blizu smo?

-Da.

Ubrzo smo naišli na pećinu.Oboje smo bili presrećni.Dala sam Selimu nož da skupi malo grančica i lišća ne bih li upalila vatru.Bilo je dosta hladno unutra.Nogom sam napravila rupu u zemlji, ne tako duboku.

-Ovo sam našao.Mislim da je dovoljno-reče Selim noseći gomilu tankih grančica i lišća.

-Ohh biće dovoljno.-rekoh i uzeh malo grančica i lišća i stavih u rupu.Nakon par pokušaja upalila sam vatru a Selim je ostatak spustio sa strane.

-Šta zapravo radimo ovde?

-Čekamo nekog.Uskoro će doći.

-Ti stvarno voliš mračna mesta.Zar niste mogli da se vidite u šumi, negde bliže ljudima.Ko nam garantuje da ovde nismo sami? Možda nas neko čeka u zasedi.