Budim se odmorna i spremna za nove radne pobijede. Osjetim kako me Ante ljubi po licu te se odmah okrenem prema njemu.
Tina: "Jutro"
Ante: "Jutro. Jesi dobro spavala?"
Tina: "Savršeno" , rekla sam i nasmijala se.
Tina: "Hvala ti za sve što se dogodilo sinoć. Stvarno je bilo savršeno"
Ante: "hej, ne moraš mi se zahvaljivati. I sama znaš da ću za tebe sve napravit."
Tina: "Znam" , rekla sam i poljubila ga te krenula ustati.
Ante: "Di ćeš?"
Tina: "Danas netko mora i raditi"
Ante: "Ajde, dođi još malo da se mazimo."
Tina: "Moram se spremiti za utakmicu"
Ante: "Tina...... nemoj mi to radit" , protestirao je.
Tina: "Dobro, ajde" , rekla sam te se ušuškala pokraj Ante. Mazili smo se još sigurno sat vremena, a onda je stvarno već bilo vrijeme da se spremimo za utakmicu. Utakmica počinje u 15 sati, ali već u 13 moramo biti u Gradskom vrtu. Nije mi dugo trebalo da se spremim jer ionako nisam ja birala odjeću, nego sam morala imati odjeću naše nogometne reprezentacije.
Tina: "Ante, jesi spreman?"
Ante: "Evo, još malo", vikao je iz kupaonice. Otvorila sam vrata kupaonice te se naslonila na štok od vrata, a Ante je odmah pogledao u mene. Taman si je pravio frizuru.
Tina: "Jel' to moguće?"
Ante: "Što to?"
Tina: "Pa da sam se ja spremila prije tebe"
Ante: "Pa očito da je moguće", rekao je dok je spremao gel za kosu.
Ante: "Idemo?"
Tina: "Aha" , rekla sam te smo se uputili prema Gradskom vrtu. Išli smo Antinim autom, ali bila je jako velika gužva te nam je trebalo oko pola sata.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Čim je Ante parkirao, do nas je došla Iva te nam donijela propusnice. Stavili smo ih oko vrata te smo ušli unutra. Mije bilo previše ljudi, a i ušli smo na tražnji ulaz tako da nas nitko nije zaustavljao. Ušli smo u svlačionicu.
Tina: "Dečki, jeste spremni?"
Borna Barišić: "A valjda" , na njemu se vidjelo da je nervozan.
Tina: "Pa Borna, ti moraš bit najspremniji. Igraš na domaćem terenu, pred svojim navijačima"
Borna: "Znam, u tome je i najveći problem"
Tina: "Zašto?"
Borna: "Strah me da ne zabrljam"
Tina: "Gledaj, ljudi znaju kako ti igraš. Ako se i dogodi neka greška, nitko ti neće zamjeriti. Svi mi pravimo greške. Ok?"
Borna: "Nadam se"
Tina: "Samo hrabro", rekla sam i lagano ga potapšala po ramenu.
Tina: "Kako ste vi ostali?"
Domagoj Vida: "Ma dobro je, iako je Wales čvrsta ekipa."
Tina: "Imaš pravo, ali vjerujem u vas. Možete vi to"
Domagoj: "Hvala ti"
Tina: "Budite mi dobri i slušajte kapetana", rekla sam s osmijehom.
Dominik Livaković: "Ma naravno...", rekao je, a ja sam krenula prema izlazu.
Ante: "A di ti ideš?"
Ivan Perišić: "Jel' nam to netko ljubomoran"
Ante: "Ne, samo pitam", rekao je, ali gluma mu nije bila jača strana.
Tina: "Idem k Ivi da vidim treba li joj pomoć oko nečega"
Ante: "Aha, ok"
Malo kasnije.... Dečki su bili spremni te su počeli izlaziti na teren. Ante je bio gore u loži, a ja sam bila s ekipom na klupi. Kad su obje ekipe bila na terenu, počele su himne. Prvo je bila velška pa hrvatska. Bilo je puno navijača i bila je super atmosfera. Već u 17- oj minuti su Velšani zabili autogol te smo mi na poluvremenu vodili 1:0. Samo što je počelo drugo poluvrijeme, zabili smo gol. Točnije, Perišić je zabio. Odmah su sve tribine skočile, a i ja sam, naravno. Pred kraj, u 77-oj minuti, Brooks je zabio gol za Wales te je utakmica završila 2:1 za Hrvatsku.
Poslije utakmice, dečki su se slikali s fanovima i dijelili autograme, a ja sam stajala sam strane. Bilo mi je lijepo gledati ih kako djeci ispunjavaju životne želje jer sam i ja kao mala željela isto, ali meni se ti snovi nisu ostvarili. Jedna suza mi je kapnula na obraz, kad sam ugledala kako redari guraju neku ženu i dijete. Odmah sam otišla vidjeti što se tamo događa.
Tina: "Oprostite, možete mi reći što se ovdje događa?"
Redar: "Gospođa želi proći ovuda di je zabranjeno"
Tina: "Uredu. Pustite i meni", rekla sam, a redar je otišao.
Tina: "Gospođo, možete li mi reći što se dogodilo?", upitala sam, ali nisam dobila odgovor.
Dječak: "Mama te ne čuje", rekao je dječak.
Tina: "A može li govoriti?", upitala sam, a dječak je odmahnuo glavom.
Tina: "Uredu. Hoćeš mi ti reći što se dogodilo?"
Dječak: "Htjeli smo se Dejanu zahvaliti za dres, ali..."
Tina: "Hoćeš da te ja odvedem do njega?"
Dječak: "Ti ga poznaješ?"
Tina: "Poznajem ga", rekla sam, a dječak se nasmijao. Uzela sam mobitel i utipkala: 'ako želite, mogu vas ja odvesti k Dejanu' te pokazala gospođi. Ona je klimnula glavom te sam im dala znak da krenu za mnom.
Tina: "Dejane...", povikala sam kad sam ga ugledala, a on se odmah okrenuo prema meni.
Tina: "Netko te želi upoznati", rekla sam te pokazala na majku i sina.
Dejan: "Da?", upitao je veselo, a ja sam klimnula glavom te mu prišla bliže i rekla da je gospođa gluhonijema i da bi se ona i njezin sin željeli zahvaliti za dres.
Tina: "Idem ja, pa se vidimo", rekla sam te ih ostavila same.
Dejan ' s POV Kad mi je Tina rekla kakva je situacija, rastužio sam se. Ne mogu ni zamisliti koliko ova majka mora biti jaka da bi othranila i odgojila dijete.
Dejan: "Hej"., rekao sam dječaku.
Dječak: "Hej. Ti si stvarno Dejan?"
Dejan: "Naravno da jesam.", rekao sam te ga zagrlio. Mogao sam primjetiti veliku sreću na njegovom licu, ali odjednom se nešto promijenilo. Počeo je plakati. Moram priznati da sam se stvarno zbunio..
Dejan: "Hej, zašto plačeš?", upitao sam ga brišući mu suze.
Dječak: "Samo sam sretan", rekao je, a meni se skoro srce rastopilo. Družio sam se s njima dosta dugo i mogu reći da sam uživao. Stvarno su jako drage osobe.
Evo me opet. Znam da me dugo nije bilo, ali bila sam na moru i nisam stigla. Znam da bi se trbala više posvetiti pisanju priča, ali jednosravno ne stignem. Žao mi je. 😢
