Utakmica (Ante Rebić)

29.

Ovih dana smo se jako lijepo zabavljali i družili. Moram priznati da je Antina obitelj super i kad sam s njim stvarno se osjećam kao kod kuće. Ne mogu baš reći da su mi zamijenili roditelje (jer to nitko ne može), ali su mi jako dragi i jako sam se vezala za njih. Dugo se nisam čula s Ivom pa sam ju odlučila nazvati.

Iva: "Hej", javila se veselo.

Tina: "Hej. Kako si?"

Iva: "Super, samo mi ti fališ"

Tina: "Aww, i ti meni jako fališ. Kako je Andrej?"

Iva: "ma i on je super. Sad je na treningu, al' bi se još malo trebao vratiti"

Tina: "o pa super"

Iva: "Nego, kako ste ti i Ante? Kako je kod njegovih?"

Tina: "Zapravo je odlično. Zabavno je, posebno kad Antine sestre lupaju gluposti"

Iva: "Baš mi je drago"

Tina: "Ima nešto novo s Borisom?"

Iva: "Ne, nažalost."

Tina: "Ufff, ne znam šta ću. Dok ga ne uhvate ne smijem se vratit u Zagreb, a ne mogu stalno bit kod Ante. Glupo mi je."

Iva: "Ne znam. Po meni, najpametnije ti je da razgovaraš s njim pa da se dogovorite"

Tina: "Upravu si. Sve me to umara. Zadnjih dana sam nekako potištena i nervozna. Ne znam šta mi je"

Iva: "nije ni čudo što si takva. I ja bih bila takva da mi je Boris brat"

Tina: "Baš ti hvala", rekla sam sarkastično.

Iva: "Znam da ti ne pomažem, ali stvarno ne znam šta da ti pametno kažem."

Tina: "A znam. Nego, idem se ja spremat jer idemo na večeru s Emmom i Hrvojem"

Iva: "A oni su...?"

Tina: "Antin prijatelj i njegova cura"

Iva: "Aha, ok. Sretno. I pošalji mi sliku da vidim kako izgledaš"

Tina: "Može. Vidimo se", rekla sam i poklopila te se bacila na spremanje. 
Za čudo Božje, nije mi toliko dugo trebalo. Taman sam stavljala maskaru kad je Ante došao u sobu.

Ante: "wow, ja nemam riječi....jednostavno si prelijepa", bio je pomalo šokiran.

Tina: "Hvala ti", rekla sam. Približio mi se te me zagrlio s leđa.

Ante: "Jel' mi se čini ili si malo tužna?"

Tina: "ne znam." , rekla sam te smo oboje sjeli na krevet.

Ante: "Ajde, reci mi u čemu je problem.", rekao je zabrinuto.

Tina: "Ne znam. Nekako se užasno osjećam posljednja dva - tri dana. Ne znam šta mi je. Nisam zainteresirana ni za što, ništa mi se ne da... Ante, što sa mnom nije uredu?" , upitala sam ga na rubu plača.

Ante: "hej, hej, nećemo plakati. Sve je uredu s tobom. To je normalno. Bože, koliko puta sam ja takav....pitaj Luku", rekao je i zagrlio me.

Tina: "Stvarno?"

Ante: "Naravno. Uostalom, tko ovdje studira medicinu?"

Tina: "ja....valjda"

Ante: "Valjda?" , pogledao me je upitnim pogledom. Na to sam se malo nasmijala i klimnula glavom.

Ante: "Bit će sve uredu. Vidjet ćeš" ,rekao je te me poljubio u kosu.

Tina: "Nadam se" , rekla sam i ustala. Izašli smo iz kuće te krenuli prema Antinom autu.