Obeležen njenim usnama 🔚

Peto poglavlje

ponedeljak, 12. januar 2015.

jutro 

Novi Sad

Ujutru smo krenuli ranije i stigli u Novi Sad oko pola jedanaest. Baka nas je dočekala ispred kuće.

– Sine. – grli Strahinju.

– Ti se uopšte ne menjaš, bako. Ista si bila i pre dvadeset godina.

– Ne bih se složila s tobom, ali hajdemo unutra. Izvoli.

– Hvala, bako.

Baka prilazi i grli me. – Imamo mali problem. – prošaputala mi je na uvo.

– O čemu se radi? – pogledala sam je.

– Reći ću ti, čekaj prvo da se Strale smesti.

– Odmah mi reci...

Baka je samo prošla pored mene i uvela Strahinju unutra. Ušla sam odmah za njima.

– Smesti se, sine, idem ja da stavim za kafu. – osmehnula mu se baka ljupko. – Uskoro će i ručak biti gotov. Lolo, pođi sa mnom.

Klimnula sam glavom. – Brzo se vraćam. – pogledala sam Strahinju i on je samo klimnuo glavom.

– Sine, kao kod svoje kuće. – govori mu baka i odlazimo do kuhinje.

– Kakav problem? Govori!

– Molim te samo da reaguješ razumno i smireno. I mene u to da ne mešaš, ja s tim nemam ništa.

– Govori.

– Tvoja majka je pustila stanare gore.

– Na tvom i dekinom spratu? – razrogačila sam oči.

– Da.

– Nemoguće! Kaži mi da se šališ!

– Ne šalim se.

– Kako je mogla sama da donese takvu odluku? Ništa ovo još uvek nije njeno!

– Nisam htela da se svađam sa njom...

– Ne može to tako, bako. Ti si hvala Bogu još uvek živa i živećeš nam još sto godina.

– Ona kaže da sedim ovde dole sa njom...

– Ne dolazi u obzir. Ti imaš svoj sprat koji ti je deka ostavio i tako ima i da bude.

– Sve moje stvari smo prebacili ovde dole i majstori su okrečili sve.

– Ne, ne, ne! – zagrmela sam. – Ne može!

Strahinja je naišao. – Je l' sve okej?

– Nije. Ništa nije okej. Neće ostati na ovome. A ja ću odmah da izbacim te ljude...

– Lolo, smiri se, molim te. Ne želim da nastane gužva.

– Izvini, bako, ali nastaće. I to velika gužva. Oduvek je sve sama odlučivala. Neću ovo da joj dozvolim. Neću.

– Molim te nemoj. Daj prvo kafu da popijemo.

– Jesu li se ti ljudi već uselili ovde?

– Jesu, pre dva dana.

– Gde je majka sada?

– Otišla je do grada.

Ljutito sam odmarširala iz kuhinje i krenula stepenicama na gore. Odjednom su mi krenule suze kada sam shvatila da neću moći da ulazim slobodno tu na bakinom i dekinom spratu. Deka je umro pre pet godina, a baka je ostala sama. Pomisao da nisu tu na tom spratu će me ubijati kad god prođem – jer je moj sprat gde živim iznad njihovog.