Obeležen njenim usnama je priča o Loli i njenoj borbi sa traumama iz prošlosti. Kao mala, Lola je bila nestašna i pakosna devojčica, ali kada je stasala u pravu devojku, život joj daje težak udarac i iskušava je. Njen život je potpuno promenjen posl...
Strahinja i ja smo otišli oko pola dvanaest kod ujne i ujke. Naterala sam ga da odemo ranije u nadi da će mi Brankica makar pokazati fotografiju svog novog dečka. Ali ona nije ni bila kod kuće.
– Dovodi nam Brankica zeta. – smeje se ujka.
Strahinja je prasnuo u smeh. – I to kakvog zeta!
Prostrelila sam ga pogledom. – Pokazala ti ga je?
– Ma jok, bre, nemam pojma.
– Lažeš!
– Lolo, smiri se. – potapšala me je ujna po ramenu. – Dođi da mi pomogneš oko salate.
Ustala sam i otišla sa njom do kuhinje.
– Jedva čekam da mi stigne budući zet. – govori ujna dok spremamo salatu i predjelo.
– Jaoj i ja. – zakikotala sam se. – Nekako mi je sva misteriozna ovih dana. Ne vidim problem.
– Ona zna da ćemo Draža i ja da prihvatimo dečka kog god izabrala. To smo joj i rekli više puta, samo da ne krije ništa od nas. Najbitnije nam je da je njoj dobar i da joj odgovara. Da je poštuje i ceni.
– Možda nećeš imati takvo mišljenje kada ga budeš upoznala. – čuli smo Strahinjin glas i njegovo cerekanje. Definitivno mu je Brankica pokazala dečka.
– Nisi zanimljiv.
– Ali budući zet je i te kako zanimljiv. Uostalom, videćete.
– Je l' ga poznajemo? – upitala ga je ujna.
– Ne verujem. U stvari, sigurno ga ne poznajete. – kezi se.
Oko pola dva je naišla Brankica.
– Porodico moja draga, je l' ste svi na broju? – upitala nas je.
– Jesmo. – potvrdila je baka. – Gde je zet?
– Tu je, ispred.
– Neka uđe. – govorimo svi uglas.
Brankica je klimnula glavom i trenutak kasnije u sobu ulazi njen dečko. Bukvalno sam zinula od šoka.
Svi smo se ukočili kada smo ga ugledali. Nastao je muk u sobi. Razrogačenih očiju smo posmatrali čoveka koji stoji ispred nas. Nismo se čak ni međusobno gledali, jer gledamo ispred sebe i ne verujemo.
Sve sam očekivala, čak i da nam dovede nekog matorca od osamdeset godina, ali ovo nisam mogla ni da sanjam. Prva sam prekinula tišinu jer sam prasnula u smeh. Nekontrolisano sam počela da se smejem.
– Dobar dan, porodico. – progovara Brankin dečko a ja počinjem još jače i glasnije da se smejem. Ne mogu da se zaustavim.
Čovek je crnac glavom i bradom.
Da, da, pravi crnac.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
