Obeležen njenim usnama 🔚

Dvadeseto poglavlje

utorak, 7. april 2015.

Beograd

Budi me miris kafe. Strahinja mi prilazi i ljubi me u čelo. Umotala sam se u ćebe i otišla sa njim do dnevne sobe.

– Hladno ti je? – upitao me je.

– Jeste.

Sedeli smo u tišini i ispijali toplu kafu – kao i svakog jutra. Nakon kafe smo doručkovali i Strahinja je otišao da se istušira jer radi popodne. Ja sam za to vreme pokupila stvari koje su bile razbacane i složila ih. Zatim sam ušla i kupatilo i posmatrala njegovo savršeno telo. Primetio me je par minuta kasnije. Kupatilo je ispunjeno parom, a ja sam i dalje posmatrala kako se voda sliva niz njegova razvijena leđa i čvrstu zadnjicu. Skinula sam se, ušla u kadu i zagrlila ga otpozadi. Okrenuo se i počeo da me ljubi. Voda mi kvasi lice i sliva se niz moje lice i naša tela. Istog trenutka je ušao u mene i vodili smo ljubav pod tušem.

Na brzinu smo dovršili tuširanje, obmotali se bademantilima i Strahinja odlazi do spavaće sobe da se sprema za posao, a ja do kuhinje da spremam doručak. Dvadesetak minuta kasnije dok sam postavljala sto, prišao mi je iza leđa i podigao me na kuhinjsku radnu površinu.

Nezasiti smo!

Nismo mogli da se odvojimo jedno od drugog. Ljubimo se požudno.

– Ne, ne, ne, nemojmo ovde. – smejem se. – Ipak je ovo kuhinja i mesto gde se sprema hrana.

– Baš me briga. – odvezao mi je bademantil, skinuo ga i bacio u stranu, a njegova glava se trenutak kasnije našla između mojih nogu. Više nego ikad mi je prijao oralni seks. Ubrzo nakon mog orgazma, ispravio se i ušao u mene.

Imali smo neverovatan seks u kuhinji i umirali od gladi.

Na kraju smo jeli u dnevnoj sobi na kauču. Sve vreme smo se smejali i pričali. Totalno smo izgubili pojam o vremenu. Već je bilo pola dva i Strahinja je morao da krene na posao.

– Šta ćeš ti da radiš danas? – upitao me je dok je oblačio odelo za posao.

– Idem sa ujnom do grada, pa ćemo u povratku da svratimo kod njih. Dođi i ti kad završiš posao.

– Hoću. Nego Brankica mi je napomenula nešto da hoćete da izađete za vikend.

– E, da, zaboravila sam da ti kažem. Izlazimo Brankica, njen dečko, njeno društvo i planirala sam da pođeš i ti sa nama. U slučaju da ne radiš.

– Nisam siguran, saznaću tek za dva dana.

– Dobro, ima vremena, dogovorićemo se. Uh, ne znam da li mi veruješ, ali uopšte mi se ne slavi devojačko veče.

– Ni meni momačko. – mršti se. – Ovi s posla me zezaju da napravimo ludnicu u klubu.

– Da otkupite prostor za to?

– Aha, a gazda tog kluba je naš dobar prijatelj. Ma ludnica.

Poljubila sam ga dok smo stajali na ulaznim vratima. Nije želeo da me pusti i da ide na posao, ali je ipak morao da krene.

Kasnije kada sam se spremila da odem sa ujnom do grada čula sam svađu na Snežaninom spratu. Nisam znala sa kim se svađa pa sam odlučila da uđem da vidim o čemu se radi. Zatekla sam je sa nekim čovekom u dnevnoj sobi.

– Ubiću te ako ne odeš odmah odavde, pa makar ostatak života provela u zatvoru. – vrištala je Snežana na čoveka.

– Sneška. Hej. – prišla sam joj i pokušala da je smirim.