Obeležen njenim usnama 🔚

Šesto poglavlje

Nakon ručka smo izašli napolje da popijemo kafu.

– Strale, sine, mislim da nikada nećeš zaboraviti ovu smokvu. – smeje se baka.

– Nikada je neću zaboraviti, bako. Nikada neću zaboraviti ni ovo dvorište, ni ovu kuću, ni onu klupicu na kojoj smo sedeli.

– Kako je ovo vreme proletelo...

– Lolita moja. – začula sam dobro poznati muški glas.

– Ljubavi moja jedina. – prilazi nam Čedomir.

Ustajem i grlim se sa Čedom – mojim drugom iz naselja.

– Čedo.

– Nemaš pojma koliko si nedostajala. Skoro mesec dana si gore.

– Nema toliko, ne preteruj.

– Meni se čini kao da si godinu dana tamo. Vreme bez tebe sporo prolazi.

– Hoćeš da ti skuvam kafu?

– Ma jok, čuo sam da si došla pa sam dotrčao da te vidim. Ej, u petak uveče izlazimo.

– Pa ajde dogovorićemo se. Ne mogu ništa da ti obećam.

Čeda je spazio Strahinju.

– Da te upoznam sa Strahinjom. – govorim.

– Čedomir, drago mi je.

– Strahinja. – rukuju se.

– Je l' znaš ko je Strahinja?

– Kako mogu da znam, Lolo?

– Strahinja je maleni dečak kojeg sam ugrizla za vrat.

Čeda je prasnuo u smeh. – Šališ se?

– Ne šalim se. Znaš celu priču.

– Da, da, kako da ne znam. Pa gde ste se sreli, jebote?

– Ne psuj, barabo jedna. – kritikuje ga baka. – Neću da mi presedne kafa zbog tebe.

– U Beogradu smo se sreli.

– A u pičku materinu, a milion puta si mi rekla da bi volela da pronađeš dečka i izviniš mu se.

– Prestani da psuješ, nemoj da me teraš da pustim pit bula na tebe! – progunđala je baka i zapretila mu.

– Izvini, bako. – smeje se Čeda.

– Eto vidiš, Bog je uslišio moje molitve.

– E, druže, nije ti bilo lako sa Lolom. Muškarci koje je odbijala su sekli vene.

Namrštila sam se. – Čedomire!

– Ja sam samo iskren, Lolice. Pa zar nije istina?

– Ne laj po mnogo, nego sedi ako 'oćeš, nemoj da mi stojiš tu iznad glave. – govori mu baka.

– Nemam vremena, idem. Pričaćemo ovih dana kad odemo na kafu. – maše nam i odlazi.

– Ludak. – smeje se baka.

Strahinja ustaje. – Hoćeš li da prošetamo malo, pošto uskoro moram da krenem nazad za Beograd? – pogledao me je.

– Može. Idem da se spremim.

– Hoćeš li i ti sa nama, bako? – upitao je Strahinja.

– Ma kakvi. Idite vi, mene mrzi. Jedva odem i do prodavnice.

Ušla sam unutra i krenula gore kod mene da se spremim, ali ponovo zastajem ispred bakinog i dekinog sprata. Čujem razne glasove, ali se ne usuđujem da uđem. Znam da će izaći na veliko ako to budem uradila. Još uvek nije došao pravi trenutak.