Obeležen njenim usnama 🔚

Dvadeset prvo poglavlje

sreda, 8. april 2015.

Beograd

Probudila sam se u sred noći oblivena znojem. Sela sam na krevet i otpila gutljaj vode iz čaše pored. Sanjala sam potresne scene – kako onaj čovek mučno prebija Snežanu, a onda se pojavljuje i čovek koji je hteo mene da ubije. Tada nije imao ništa u rukama, već me je njime tukao – nasmrt. Umrla sam u velikoj lokvi krvi. Taj čovek je bio moja prva ljubav, čovek za kog sam bila spremna da dam život. Volela sam ga čak i kada je počeo sa prebacivanjem kako ga varam ko zna sa kim sve.

Bila sam sama u stanu to veče jer je Strahinja otišao da radi i da nadoknadi one sate od juče kada je morao da ode s posla. Kada smo se vratili kući, otišao je pravo kod Snežane, zagrlio je čvrsto i ponovo plakao – dugo i bolno. Sve joj je bilo jasno i nije želela da ga dira.

Zaspala sam ponovo par minuta kasnije i ujutru su me probudili Njegovi poljupci.

– Spavalice.

Otvorila sam oči. – Koliko je sati?

– Pola jedanaest.

– Pola jedanaest?

– Da, da. Ja sam se vratio s posla, istrčao, popio kafu sa mamom i čekao te ovde da se probudiš.

– Kako si? – pogledala sam ga ozbiljno.

– Valjda dobro, Lolo. Samo što imam jaku želju da prebijem onog čoveka, da oseti bol koju je moja majka osetila.

– Dovoljna mu je kazna što si ga se odrekao.

– Ne verujem...

– Garantujem ti. Bilo je šta je bilo, ležao je zatvor, trunuo je tamo...

– Žao mi je što ga nisu ubili tamo.

– I meni je žao. – govorim iskreno jer prezirem tog čoveka.

– Kako su nam slične sudbine. – pogledao me je dok mi je milovao i ljubio stomak.

– Da, veoma slične.

– Nego, kakve planove imaš za danas?

– Nisam ništa posebno planirala.

– Danas sam slobodan pa sam mislio da iskoristimo to maksimalno.

Zakikotala sam se. – Iskoristićemo, ne sumnjaj...

Mršti se. – Nisam na to mislio, gospođice. Tebi je samo seks u glavi.

– Oh... izvini. – smejem se i odjednom se prisećam Brankine ispovesti sa crncem pa počinjem nekontrolisano da se kleberim.

– Alo, bre...

– Izvini. Setila sam se nečega.

– Čega?

– Ma ne mogu to da ti kažem.

– E ima da mi kažeš.

– Ne mogu, jebote.

– Govori. – počeo je da me golica.

– Setila sam se Brankine ispovesti.

– Ispovesti?

– Sa crncem.

Oboje smo prasnuli u smeh.

– Ne želim to da slušam.

– Strahinja, on ima...

Strahinja me prekida. – Prekini.

– Dvadeset pet centimetara možda i više. – ipak mu govorim.