Obeležen njenim usnama 🔚

Trinaesto poglavlje

Probudili su me Njegovi poljupci.

– Ustaj, pola jedan je. Moraš na posao.

Otvorila sam oči. – Mnogo mi se spava.

– Znam, ali na posao moraš.

– O, Bože, prvi put mi se ne ide na posao. Još uvek mi je muka...

– Skuvao sam ti čaj. Ustani da popiješ pa da idemo na posao.

– Da idemo?

– Odbaciću te do posla.

– Aha. Okej.

– Nisi valjda mislila da ću da radim sa tobom? – smeje se.

– Sa tobom se nikad ne zna.

Pružio mi je šoljicu sa čajem. – Uzmi i popij.

– Koji si čaj skuvao?

– Kamilicu. Umiriće te malo.

– Imam preko dvadeset vrsta čajeva.

– Video sam. – prevrće oči. – Ja to ne pijem ni kada sam bolestan.

– Uh, ja zimi obožavam čajeve. Volim da se ušuškam i da ih pijem.

– Ja ne. Snežana me jedva natera da ga popijem kad mi nije dobro. Kad sam bio mali nisam smeo da joj kažem da mi nije dobro. Odma' pristavlja za čaj i one grozne supe. Bljak.

– Ni supu ne voliš?

Odmahnuo je glavom. – Ne! Popij sada to pa da idemo.

Stigla sam na posao neraspoložena i umorna. Iscrpljena i razdražljiva. Nisam čak ni popila kafu sa kolegama kao što to uvek radim, već sam otišla do svoje ordinacije. Presvukla sam se i nekoliko minuta sam sedela zamišljena. I dalje mi je muka – ništa mi ne pomaže. Popila sam čak i šumeći ranisan pre nego da krenem na posao. On mi uvek pomogne kada mi je muka i kada me boli želudac. Sada mi ne pomaže. Ništa mi ne pomaže. Samo što ne počnem da se presavijam od bolova.

Ljutito ustajem sa stolice i odlazim do koleginice Andreane – da mi da uput za laboratoriju. Odmah mi je izašla u susret i ja sam otišla da dam krv. Poslednji put sam laboratoriju radila pre šest meseci, a obično je radim na tri meseca. Baš vodim računa što se toga tiče. Bolje sprečiti, nego lečiti.

Strahinja mi je poslao milion poruka da vidi da li mi je bolje. Tešila sam ga i odgovarala mu da mi je bolje, da imam mnogo posla i da mu zato ne odgovaram brzo.

Jedva sam čekala deset uveče da mi se završi smena i da odem kući. Strahinja me je čekao i odvezao do kuće.

– Šta si radio danas? – upitala sam ga dok sam izlazila iz automobila.

– Ceo dan sam bio sa bakom. Baka je legenda. – smeje se. – A ti mi ne izgledaš dobro. Bleda si. – primetio je i uozbiljio se.

– Ne znam šta mi je. – priznala sam mu. – Uradila sam danas laboratoriju, sutra stižu rezultati.

– Sutra ćemo saznati šta ti je. – privukao me je sebi i zagrlio me. Kada se odmakao od mene ugledala sam mu osmeh na usnama.

Budala neviđena – meni je loše, bleda sam i umorna, a on se smeje.

Okej!

četvrtak, 19. februar 2015.

jutro

Novi Sad

Budila sam se nekoliko puta tokom noći da povraćam, a ujutru sam grlila ve-ce šolju sigurno pola sata bez prestanka. Kad nisam više imala šta da ispovraćam – povraćala sam samo vodu. Strašno.