Obeležen njenim usnama 🔚

Osamnaesto poglavlje

subota, 28. mart 2015.

Beograd – Novi Sad

Strahinja je ujutru rano otišao, a ja sam se odmah za njim spremila, spakovala i krenula put Novog Sada. Moram da saznam šta njih dvoje mute – pogotovo moja majka. Ako je bila u stanju da zavodi mog verenika, odreći ću je se bez razmišljanja.

Za sat i po vremena sam stigla, ali sam se parkirala dalje od kuće jer sam ugledala Strahinjin automobil. Brzim koracima sam otišla do kuće i ušla unutra. Igralo mi je nešto u grudima i nisam mogla da budem mirna. Drhtala sam, kao da imam groznicu. Očajna sam.

Kada sam čula glasove prišla sam dnevnoj sobi i zaustavila se kako bih sve dobro čula.

– Hoću sve da čujem i da znam! Oboje ćete da pevate! – zagrmeo je Strahinja.

Oboje? Ko je sve unutra? Šta se dešava?

– U redu, Strahinja. Ispričaću ti ja svoju priču, a onda gospođa neka ispriča svoju. – odgovara muški, meni nepoznat, glas.

– Slušam.

– On će samo da laže, Strahinja. – čujem mamin glas.

– Prekini! – govori joj Strahinja ljutito. – Nemoj da si se usudila da ga prekineš.

– Dobro, dobro, neću.

– Možeš da počneš.

Čujem čovekov uzdah. – Počeo sam da zarađujem od svoje petnaeste godine. Pevač sam. Imam svoj bend za koji mogu da kažem da je jedan od najtraženijih bendova širom Srbije. Odlično mi ide od početka. Tezge koliko ti volja, svaki vikend nam je krcat. To su svadbe, krštenja, rođendani... Uvek smo pravili fenomenalnu atmosferu, uvek su gosti bili na nogama, veseli i razigrani. Sećam se dobro te godine, bio je avgust mesec. Imali smo tezgu kod mog dobrog prijatelja, kasnije i kuma. Zamolio sam ga da mu pevam besplatno i da mu to bude poklon za svadbu. Ženio se tog dana, a ja sam znao da ću je tog dana videti. Pokrenulo se neko komešanje i praznina u srcu. Ne prođe dan a da je se nisam setio. Nas. Šta sam izgubio. Zbog svojih gluposti. I došao je taj dan. Nosio sam neku čudnu teskobu u sebi. Stran i težak osećaj. Kao da ću se svakog časa ugušiti. Umesto da se radujem što mi se najbolji prijatelj ženi, ja sam očajan. – čujem ga kako ponovo uzdiše teško. – I počela je svadba. Počeo sam da pevam kada je u salu ušla nasmejana moja nesuđena i neprežaljena ljubav u divnoj čipkanoj haljini, poput anđela. Držala je nekog muškarca podruku dok je koračala poput prave dive. Samouvereno. Zaledio sam se. Sve mi se vratilo. U meni se sve lomilo. Ona je sada tuđa. Zauvek.

– Sipaću ti malo vode, nemoj ovde da mi umreš. – začula sam mamin glas.

– Može, hvala. – odgovorio je čovek i trenutak kasnije sam čula kako ispija vodu i spušta čašu.

– Nastavi. – rekao mu je Strahinja.

– Pevao sam dok je plesala sa njim. Nijednom me nije pogledala. Gledala je sve vreme u njega. Zaljubljeno. Kao što je nekad gledala u mene. Koja sam ja budala, čoveče. Nakon plesa sam primetio da je izašla iz sale. Odmah sam zamolio koleginicu da preuzme mikrofon i krenuo za njom. Išla je ka apartmanu. Odjednom je stala, okrenula se i pitala me zašto je pratim. Tada sam izgubio tlo pod nogama i pao sam na kolena, govoreći joj: „Nemoj da me mrziš, Maro". Uhvatila me je za ruku, podigla me i rekla mi da nastavim da je pratim. Zanemeo sam i hodao sam za njom dok je tišinu paralo šuštanje njene predivne haljine. Nisam mogao da odvojim oči od nje. Hodao sam kao hipnotisan. Otključala je apartman i ušla, a onda sam i ja ušao odmah za njom. Sela je na krevet i ćutala. Stajao sam na dva metra od nje i ćutao sve dok nisam smogao snage da progovorim i kažem joj da je njen novi izabranik srećan čovek. Samouvereno mi je odgovorila: „Naravno da jeste", na šta sam joj ja rekao: „Nadam se da će da te čuva, kad ja već nisam". Teško je uzdahnula. Bolno. Srce mi se slomilo jer sam video tugu u njenim očima. Počela je tiho da jeca. Prišao sam joj i zagrlio je. Molio sam je da ne plače, dok sam joj ljubio mokre obraze. Pogledala me je tužno, a oči su joj bile pune suza. Tada je počela da me ljubi i nije ništa rekla. Položio sam je na krevet i podigao haljinu. Ljubio sam je...