Obeležen njenim usnama 🔚

Petnaesto poglavlje

ponedeljak, 9. mart 2015.

Beograd

Za nedelju dana smo uspeli jedino muziku da rezervišemo, jer nam je ujka pomogao. Restoran koji nam se dopao nije imao nijedan slobodan termin, u opštini takođe nema slobodnih termina do aprila meseca, a baka insistira da se venčamo i u crkvi. Tako da i tamo još uvek nismo stigli da odemo. Opšti je haos, a meni dođe da pobegnem negde dok se sve ne završi. Pozivnicu smo odabrali, ali spisak gostiju još uvek nije gotov. Dok dođe do svadbe stomak će mi biti do zuba, vidim ja.

Snežana nas je jutros probudila jako rano, pre nego da krene na posao. Skuvala je kafu i počela.

– Ja veće lenčuge od vas nisam videla. – rekla je. – Pa šta vi mislite? Neće svadba sama da se organizuje.

– Probudila si nas ovako rano da bismo o tome pričali? Kevo, jesam li ti rekao da u opštini ne možeš da zakažeš kad ti želiš, nego kad ima slobodnih termina. Drugo, restorani su svi prepuni i nema mesta do kraja marta.

– Onda ćemo lepo da zakažemo venčanje u opštini kada je prvi termin slobodan, pa ćemo da odemo do crkve da vidimo šta je i kako je. Drugo, restoran zakazujemo čim nam u opštini zakažu. Burme...

Strahinja je prekida ljutito a ja odskočim jer sam već zadremala na fotelji.

– Tiše malo, spava mi se. – promrmljala sam.

– Vidi naše uspavane lepotice. – smeje se Snežana.

– Izvinite što sam vas ovako rano probudila, ali sinoć ste došli kasno iz provoda a ja sam spavala. Sačekaćete me posle posla da odemo do opštine. Krenućemo odatle.

– Dogovoreno. Možemo li sada da se vratimo nazad na spavanje? – upitao je Strahinja.

– Možete.

Strahinja me podiže, odnosi do spavaće sobe, pa me polako spušta na krevet, pokriva me i pridružuje mi se.

– Ona nije normalna. – prošaputao mi je na uvo.

– A nas boli uvo za sve. Stvarno smo neozbiljni.

– Pa otkud mi znamo kako se organizuje svadba, Lolo?

– U pravu si, ali moramo makar da sarađujemo. – smejem se.

– Dovoljno je to što smo pristali da se uzmemo. – rekao je namerno to uzmemo jer baka stalno to govori i mnogo nam je simpatično.

Oko pola tri smo sačekali Snežanu ispred firme u kojoj radi i odmah otišli do opštine. Čovek iz obezbeđenja i Strahinja se poznaju jer su kolege i on ga je odmah najavio kod matičarke koja je bila slobodna. Strahinja joj je rekao da želimo da nam zakaže prvi slobodan termin.

– Može, naravno. Reći ću vam šta vam je potrebno od dokumentacije. – govori nam gospođa. – Pošto ste oboje iz Srbije, prvo vam trebaju lične karte. Nadam se da su vam važeće.

Oboje smo potvrdili.

– Izvode iz matičnih knjiga rođenih, dokaz o uplaćenoj...

Gospođa je nastavila, a ja samo što nisam zadremala na stolici.

Osvesti se, Lolo i imaj makar malo dostojanstva i zauzmi se. Spavaćeš kući.

– To bi bilo to. Samo još da vam kažem datum. – kucala je nešto na računaru. – Prvi slobodan termin je... osamnaesti april.

Široko sam se osmehnula, a onda smo Strahinja i ja u isto vreme izgovorili:

– Baš na dan mog rođendana.