Obeležen njenim usnama 🔚

Jedanaesto poglavlje

STRAHINJA

nedelja, 15. februar 2015.

Beograd

Beograd grad.

Banjica – Dedinje – tako blizu a tako daleko.

Nedelja popodne.

Moja draga sutra ujutru se vraća kući, a ja hoću da poludim zbog toga. Trenutno ne mogu da budem sa njom i to me razara. Zato sam je ugušio porukama.

Ne mogu više, srećo.

Odgovara mi nekoliko trenutaka kasnije:

Želim i ja tebe J

Idi odmah do kupatila, ako je slobodno i pozovi me na video poziv.

Gotovo sam joj naredio i par minuta kasnije mi vibrira telefon. Zove me preko vibera. Javljam se i oboje uključujemo kameru.

– Kuća ti je verovatno puna? – upitao sam je.

– Prepuna. Imala sam sreće što je kupatilo slobodno.

– Sada ne mrdaj odatle. – naredio sam joj.

– Rekla sam im da idem da se kupam.

– Odlično. Savršeno.

U kući punoj, prepunoj ljudi i raznih životinja, Draga u kupatilu doživljava razarajući orgazam, na hladnim tamno-plavim pločicama, zajedno sa mnom preko video četa. Ovo je neverovatno. Kako mi ranije nije palo na pamet da probamo ovo?

Opijena čini to ponovo sa mnom nakon tuširanja, ali oboje znamo da želimo nešto više. Umorni i iscrpljeni nakon sajber seksa, Draga i ja smo nastavili da se dopisujemo do ranih jutarnjih časova. Uopšte nismo spavali, dočekali smo jutro budni. Želeli smo još sinoć da ponovimo ono – negde posle ponoći, ali uzalud – kupatilo je bilo zauzeto zbog kupanja, jer je nedelja pa svi navalili da budu čisti, a kuća je i dalje bila prepuna. Podrum zaključam. Kome tražiti ključ? Nema ključa. A i šta će tebi ključ, šta ćeš u podrumu? Soba u kojoj spava je puna – prepuna. Kao za baksuza, sve žene u njoj, a u dnevnoj se gleda svetsko prvenstvo. U trećoj sobi nema ključ da se zaključa – banuće neko. Eto, OPET ključ. Sve je u ključu. Problem je u ključu.

Koliko ih, bre, to ima? Draga kaže da su trenutno petnaestoro u kući zajedno sa njom.

Pa da l' je realno? Je l' to ceo komšiluk do'šo da gleda svetsko prvenstvo?

LOLA

ponedeljak, 16. februar 2015.

Pola jedanaest ujutru

Novi Sad

Stigla sam umorna i nenaspavana. Cele noći sam pričala sa onom mojom budalom preko telefona. Dočekali smo jutro zajedno, a onda je on oko pola osam došao pešaka od Banjice do Dedinja – naravno trčeći. Budala moja svako jutro pretrči više od deset kilometara.

Popili smo kafu sa ujnom i ja sam odmah krenula za Novi Sad. Muški sam se borila da ne zaplačem dok me grli u dvorištu i govori mi kako ću mu nedostajati. Čim sam se uključila u saobraćaj rasplakala sam se kao pička.

– Nedostajaćeš i ti meni, budalo.

Čim sam stigla kući onako umorna i iscrpljena – iznervirala sam se. Ispred kuće sede stranci koji su se uselili kod nas. Ispijaju kafu i ponašaju se kao da je sve ovo njihovo. Trudila sam se da ih ignorišem sve dok starija gospođa nije progovorila

– Ćao.

Okrenula sam se čuvši njen glas i pogledala je, a potom klimnula glavom.

– Je l' i ti stanuješ ovde?

Umalo joj nisam zabila pesnicu u lice.

– Ne, gospođo, ne stanujem ovde. Ovo je moja kuća i živim ovde. – odgovorila sam joj smireno i ušla unutra. Da sam ostala trenutak duže, nastala bi svađa i možda bih ubila nekog.

Otišla sam odmah gore jer baka nije bila kod kuće – verovatno je otišla do pijace. Na brzinu sam se istuširala i legla da odspavam par sati – dok ne dođe vreme da se spremam za posao.

Strahinji sam se javila za vreme pauze. Razmenili smo nekoliko rečenica i dogovorili se da ovog vikenda dođe on kod mene. Usput mi je rekao da želi što pre da rešimo situaciju stanovanja, jer mu je ova udaljenost mučenje. Doduše i meni je, ali još uvek nemam prava da zamolim bilo koga za uslugu da me prebace u drugi grad. Kada sam mu to rekla ishitreno je reagovao i rekao mi da dam otkaz. To ne bih uradila nikada jer znam koliko sam teško dobila ovaj posao. Jednostavno ne mogu to da uradim. Na kraju razgovora mi je rekao nešto što me je začudilo:

Ostavićeš sve tamo i doći ćeš kod mene, budi sigurna u to.

Zbunjeno sam ga upitala:

O čemu to govoriš?

Odmah mi odgovara:

Zaboravi. Moram da idem. Lep dan ti želim.

Ta njegova rečenica mi je ceo dan odzvanjala u glavi. Uveče kada sam legla mrtva umorna – odmah sam zaspala i sanjala sam ga. Lepo sam ga sanjala i poželela da se ne probudim nikada.

utorak, 17. februar 2015.

Novi Sad

Ujutru mi je stigla poruka od načelnice da sam u trećoj večeras.

Sjajno!

Okrenula sam se i nastavila da spavam jer nisam morala da se žurim da završim sve dok ne pođem na posao.

Negde oko pola dva me budi telefon.

Moj Strale.

Javila sam se.

– Gde si ti od jutros?

– Ako hoćeš iskreno, još spavam. Sinoć sam došla kasno i odmah sam legla, a jutros mi je načelnica poslala poruku da sam treća smena. To jest da radim večeras.

– Pa si odlučila da prespavaš dan?

– Naravno.

– Lenčugo. Umesto da si istrčala koji krug...

– Nikada.

– Znam, kad si lenčuga. Ja sam jutros u pola pet ustao, trčao, bio vredan... a ona ništa gospođica nije uradila.

– Jednostavno mi se ništa ne radi. Hoću da se odmorim.

– Samo se ti odmaraj. Večeras te čeka posao.

– Da. Mada mi je i lakše kad sam treća. Nema toliko gužve i mogu čak i da odmorim malo.

– Pa dobro. A na kom si beše odeljenju? Nisu te premeštali?

– Nisu, nisu, na istom sam.

– Na kardiologiji?

– Ma da, ne verujem da će me premeštati. To je moj teren.

– Da. Okej. Javi se noćas ako imaš vremena.

– Hoću, naravno. Čujemo se.

Čim sam stigla na posao sačekao me je haos. Nisam stala do pola dva ujutru, tek tad sam uspela da predahnem malo i popijem kafu. Taman da zapalim cigaretu, upada medicinska sestra u ordinaciju.