He's a bad boy, sweety 🔚

35# "Zašto?"

"Buđenje!!" Netko mi se proderao na uho.

Umorno otvorim oči i vidim Degasa ispred sebe.

"Donio sam ti hranu." Pred mene je stavio tanjur pun kaše i komad kruha.

"Hvala..." Promrmljam.

Degas je kimnuo glavom i izašao van.

Nisam sigurna da je ovo jestivo. Mislim, ne znam ja što je on možda stavio unutra.

Ali užasno sam gladna i boli me trbuh.

Tako da bolje da umrem od hrane u grlu nego od metka u glavi.

Hrane u grlu?

Jao...

Uzela sam kruh i počela jesti.

Nakon što sm pojela sve, shvatila sam da to možda i nije bilo otrovno. Jer kao što vidite, još uvijek sam živa.

Ovaj dan, imam osjećaj da će biti moj posljednji. Nisam ovako zamišljala svoj posljednji dan. Zapravo, nikako nisam zamišljala svoj posljednji dan. A i da jesam, sigurno ga ne bih zamišljala ovako. U hladnom i mračnom podrumu.

O, pa čekaj malo.

Jutro je.

Podrum više nije mračan.

Helena, lupi se po čelu. Mislim da razumijem zašto Lucas ne brine hoću li umrijeti. Jer znam biti baš glupa nekad.

Razgledala sam po podrumu. Vidim bačve, sanduke, oh pa i biljar je tu, karnistre vode (valjda je to voda), vreće, alat... Samo da nisam vezana. Lanci su pričvršćeni za jednu željeznu kuglu s piknjicama.

Ovaj dan će biti jako dosadan i stresan. Dosadan jer... Pa što zanimljivo ima kad si vezan, a stresan jer ću najvjerojatnije umrijeti. Osim ako Lucas, za kojeg nisam čula već ohoho (par dana točnije) ne plati opasnim tipovima. A šanse da Lucas spasi mene su... Male. Bar mislim. Ne bih znala što se njemu po glavi mota.

(...)

Zamišljeno gledam u biljar i zamišljam da ga igram. Ono što ne možeš u stvarnosti, napravi u glavi. Moj moto.

Odjednom, čujem pucanje pištoljima. Dobro... Možda im je to neka od igra..? Kao graničari, samo oni to rade s metcima i pištoljima?

Ili ipak ne?

U podrum je upao netko. Meni nepoznat netko.

"Bok..." Pozdravila sam prestrašenog lika.

On se samo brzo sakrio u jednu bačvu.

"Dobro..." Pogledala sam u drugu stranu.

Nisam znala da njihova igra može postati ovako nasilna.

Ubrzo nakon toga, u podrum je ušao ni manje ni više nego... Lucas?

Šta taj smrad želi ovdje?

"Helena!" Povikao je i brzo dotrčao do mene.

Uzeo je pištolj i naciljao u lance. Raskolili su se i bila sam slobodna.

"Hvala ti, hvala ti, hvala ti!" Poskočila sam i zagrlila ga. Ali onda sam zastala i odvojila se od njega. Ne bih li ja trebala biti ljuta na njega?

"Helena, sve ću ti objasniti, a sad moramo ići." Nervozno je rekao.

Pogled mi je pobjegao na lika u bačvi. Pištoljem je ciljao na Lucasa. "Lucas, iza tebe, u bačvi." Brzo i tiho sam rekla. Okrenuo se i pogodio ga.

Lucas je ubio nekog.

"Lucas!" Povikala sam ljuto. "Ubio si ga!"

"Ma nemoj." Sarkastično je rekao i spremio pištolj u traperice. "On je htio ubiti mene. Tako da je to bila, samoobrana."

Samoobrana? Dobro, valjda je u pravu.

"Idemo!" Povukao me za ruku.

Izašli smo iz podruma i našli se u prostoriji punoj mrtvih ljudi i ljudi koji se pucaju.

Nekako mislim da ovo nisu graničari.

Trčali smo do vrata za izlaz. Tamo nas je čekao jedan kombi.

"Upadajte!" Viknuo je netko iz kombija.

Ušli smo unutra, a on je nastavio voziti.

Smirila sam disanje i pogledala kroz prozor. Nemam pojma gdje smo. Ali ima sad bitnijih stvari.

"Hoću... Da mi kažeš... Zašto si takvo govno da im dopustiš da me otmu!" Viknula sam.

"Sve ću ti objasniti... Samo prvo moramo pobjeći njima." Pokazao je otraga.

Okrenula sam se i vidjela crni auto kako ide za nama nenormalnom brzinom. Nadam se da naš vozač zna dobro voziti.

"Da... Nekako se slažem s tobom." Promrmljala sam.