Najslađa Pogreška✔ završena

Sedamnaesto poglavlje

Korina

Osjećam se kao da sam neki bolesnik. Svi trče oko mene kao da umiren, a zapravo sam samo iscrpljena i strah me. Užasno me strah jer je on izašao van i moja najgora noćna mora se ostvaruje. Ne mogu vjerovati da je vani. Kako je opće mogao izaći nakon onoga svega. Nakon što su u bolnici rekli da sam u redu i ja i beba odmah sam odahnula. Ne znam kako bi se nosila da se njoj nešto dogodilo.

Naravno da su i Melanie i Carlos bili cijelo vrijeme uz mene. Nakon što sam Melanie rekla što se dogodilo ona je to prenijela Carlosu i eto, sada i on sve zna. Nije ništa rekao, nije reagirao kako sam očekivala već je rekao da će sve napraviti da me zaštiti od Roberta i ostalih iz ekipe. U tom trenutku sam mu bila neizmjerno zahvalna. Iz tog razloga me Melanie doselila kod sebe zajedno s Noom. Rekla je da bi bilo sigurnije da sam kod nje jer ne želimo uplesti moje roditelje u sve ovo.

Eto me sada. Ogrnuta u toplu dekicu dok u ruci imam vrući čaj od kamilice i grijem se pomoću njega. Melanie je u kuhinji dok i sprema jelo puno vitamina i minerala i još svega i svačega što je pročitala da je dobro za mene. Carlos se ponudi da izvede Nou van da kupe neke stvari, a i da se malo druže pošto je Carlos cijelo vrijeme uz nas. Stvarno je dobar i brižan i nekako ga već spajam s Melanie iako se ni ona ne bi žalila. Mislim, ipak da je pitala da joj napravi bebu jel?

„Jesi li danas za jedno šetnju? Mislim da bi ti dobro godio svjež zrak da napravimo jedan krug oko zgrada."

Zamislila sam se, a onda je pogledala. „Mogle bismo. Dosta mi je sjedenja ovdje i da se ovoje ponašate kao da sam bolesna. Nisam bolesna i mogu pomoći, a ne da samo sjedim ovdje i apsolutno ništa ne radim."

„Nitko nije rekao da si bolesna već smo dobili upute da moraš mirovati jer stres nije dobrodošao. Moramo misliti i na tebe i na bebu. Vi ste nam sada najvažniji ovdje."

„Znam Melanie, znam, ali malo pretjerujete. Ne date mi ni da odem po Nou u vrtić, uvijek moram reći kuda idem. Pa nisam malo dijete pobogu."

Melanie je stala do mene dok me gledala napućenih usana. „Dobro možda malo pretjerujemo. Samo se brinemo za tebe, ali ajde pokušat ću se kontrolirati."

„Hvala ti i da šetnja zvuči stvarno savršeno."

Osmijeh se pojavio kod Melanie kao i kod mene da bi već za par minuta bile toplo obučene i spremne da se pozdravimo sa pravim zimskim danom. Čim smo izašle jače sam stegnula svoju jaknu oko sebe i sretno se nasmijala. Pogledala sam Melanie i primila je za ruku dok smo krenule prema parkiću.

Gledala sa ljude oko sebe, gledala sam kako se smiju i sve ostalo. Svi se vesele prvom snijegu isto kao i ja. Oduvijek sam voljela zimu i zato su me moji nazvali pravo zimsko dijete. Odmah mi je zamirisalo kuhano vino, a onda i fritule te sam je naglo povukla prema tamo dok mi je ona platila jedne, a ja sam se doslovno davila u njima. Tako je fino, tako slasno i savršeno. Mogla bi pojest cijeli štand odmah sada bez da se zaustavljam.

„Polako malo Korina. Te fritule neće nikuda pobjeći." Melanie se smijala dok me gledala.

„Znam da neće, ali tako su fine i mislim da ću uzeti još jedne kada ih pojedem. Očito se i bebi jako sviđaju kada i ona traži još."

„Hej, nemoj se sada izvlačiti da beba želi još. Ona to ionako ne jede. Dobro barem ne još neko vrijeme."

Jedva čekam da je sljedeći put vidim na ultrazvuku. Jedva čekam da je primim u ruke i da je ljubim dok ne izgubim dah. Jedva čekam da vidim te malene okice i rukice i nogice. Jedva čekam da bude tu pokraj mene. Užasno je volim, ja ovu bebicu već tako jako volim i ne mogu dočekati da se rodi, jednostavno ne mogu.