Najslađa Pogreška✔ završena

Dvadeseto poglavlje

Tanner

„Ne laži! S njom si samo zato jer nosi tvoje dijete, e pa znaš što Tanner? I ja sam ga nosila. Lena je moja."

Gledao sam u Roxanu i gledao cijelo vrijeme, a onda je ona krenula odlučno klimati glavom. ovo je nemoguće. Ovo nikako nije moguće. Zadnji pita sam je vidio kada smo bili klinci i nema nikakve šanse da je ona Lenina mama. Nema i neću to prihvatit. Odbijam to prihvatiti.

Pogledam u Korinu koja ne djeluje toliko zbunjeno, a onda njena ruka pronađe moju i čvrsto je stegne dok nam spaja poglede i kratko klimne. Ne, ovo je neka zabuna i ovo nije moguće. Ovo mi se ne događa. Ne sada, ne sada, ne mogu ja ovo. Ovo je NEMOGUĆE!

„Misliš da sam tako glup da povjerujem kako je Lena tvoja? Dobro jel ti sebe čuješ?! Lena nikako ne može biti tvoja. Nas dvoje se nismo vidjeli od kada smo bili djeca, a onda si samo otišla i nakon toga se više nismo sretali. Iz tog razloga mi prestani prodavati takve očajne priče i pomiri se da je s nama gotovo. Jednostavno sam pogriješio u vezi svojih osjećaja, ali sada ih jasno raspoznam i ne, nemam s tobom ono što imam s njom, ne osjećam se jednako kada sam s tobom ili Korinom. Žao mi je Roxana."

„Ti stvarno misliš da bi te ja lagala Tanner? Lena je moja isto tako koliko je i tvoja. Na svoj rođendan spavao si s nekom djevojkom jel?"

„Da jesam i ta djevojka sigurno nisi bila ti!" sada sam već ljut i stvarno je bolje da ode dok stvarno nisam poludio i napravio nešto za čime ću žaliti.

„Bila sam ja. došla sam ti na rođendan, a ti si toliko popio da se ne sjećaš kako smo zajedno završili u krevetu. Ne sjećaš se kako si me dirao, govorio mi sve slatke riječi i onda mi dao Lenu. Ja sam bila ta, a ona djevojka pokraj koje si se probudio, nju sam poslala tako da ne znaš da sam bila tamo. Istina je ta da je Lena moja i sada, sada ću se itekako boriti svim silama da je dobijem!"

„Vidjet ćemo. Kažem ti, Lenu nećeš dobiti i dokazat ću svima da sa njom nemaš ništa, apsolutno ništa! A sada odlazi odavde. Ne želim te više vidjeti."

Roxana se samo smijala, a onda okrenula na peti i krenula prema vratima. Odjednom je stala i ponovo me pogledala. „I Tanner, vidimo se na sudu."

Čim su se vrata zatvorila za njom samo sam sjeo na dvosjed i pogledao si u ruke. Ovo je nemoguće. Ovo se ne događa. Ovo mora da je neka šala jer druge nema. Ona nikako ne može biti Lenina majka. Ne može joj biti kada, kada jednostavno ne može i ne želim to, stvarno ne želim.

Osjećam slabost. Svaki puta kada čujem njene riječi u glavi odmah mi je slabo i ne znam kako to kontrolirati. Srce mi ubrzano radi, a prsa se nenormalno dižu i spuštaju. Sa mnom mora da se netko šali, znači mora.

Rukama prolazim kroz kosu i sada je želim svu iščupati koliko sam bijesan i povrijeđen. Polako zatvaram oči pokušajući dozvati sjećanje oz one noći. Vidim ljude, vidim kako svi piju i kako se zabavljaju. Pokraj sebe vidim neku djevojku, ali ona nije ni blizu slična Roxani. Toliko sam bijesan i očajan da uzimam čašu sa stola i zakucavam je u zid. Čim ona padne na pod Korina zavisne, a iz sobe čujem dva ala para koraka kao nam se približavaju.

„Tatice, jesi dobjo?" Pogledam u Lenu koja u mene gleda sa nekim strahom, a onda joj pokažem da dođe. Lena mi se odmah baci u zagrljaj dok mi šapuće pokraj uha. „Nemoj biti ljut tatice, Noa i ja budemo jako dobjo pazili malu seku ili bjacu. Obećajem da budemo. I nećemo se više svađati, obećajem, ali nemoj biti ljut na nas tatice."

„Nisam ljut na vas malecka. Tata je samo imao loš dan, ali sada je puno bolje. Ne moraš se brinuti oko toga. Oke?"

Lena me tužno gledala, a onda klimnula i samo me jače zagrlila. Stvarno je ne želim dati, ne želim ju nikome dati i nikada neću. Borit ću se svim silama da ostane kod mene, pokraj mene i da bude ovdje. Ona je moja mala sreća, jedina sreća koju sam ja imao u životu i sada da mi je uzmu... ne znam kako bi to preživio.