𝕍𝕚𝕜𝕥𝕠𝕣 ➁ ✔

3. "Šta hoćeš da kažeš s tim, Viktore?"

( * * * )

Tačno je ponoć, a ja još uvek nisam oka sklopila nakon današnjeg dana. Pogledala nisam van, i sve vreme sam presedela savijena u fotelji, držeći svoja kolena, ne bi li se prisetila dešavanja s pokojnim Dadom.

Taj dan sam otišla s tim čovekom na zakazani sastanak u neko skrovište, kako bi ga navela na pravi put gde će Viktor prebaciti ljude, da mu to sprečim, jer nisam htela da ponovo ode, i kao što sam rekla da mu uništim posao trgovanja, kako sam se plašila da ću ostati bez njega nastavi li se baviti tim prokletim poslom.

U mojoj glavi je crna rupa. Sećam se samo dešavanja s njim na tom sastanku, a dalje kako sam došla kući šta se zatim dešavalo, ne znam. Bila sam u krevetu. Spavala naime. Na pitanje Damjanu šta se desilo, smejao mi se kako sam spavala celu noć i da sam sigurno nešto sanjala. Danas, nakon Svenove poruke shvatila sam da nije bio san i da sam zaista bila s tim Dadom na sastanku. Sve što se desilo kasnije, je misterija. Ustajem i pravim sebi jaku kavu. Nesanice su česta pojava kod mene u poslednje vreme. Noći su teške.

Sve je u tom trenutku bilo tako nevažno, ali uvek bi razmišljala o nekim nebitnim stvarima. Tad bi osetila strah, tad bi malo više obratila pažnju na ljude koji me okružuju.

Ne vidim ga, ali osetim da je tu. Viktor.

Lagano mi se primiče i dodiruje mi ruku. Sve se zaustavilo, bol je nestao i ničeg se više nisam sećala. Samo njega. Sve je odjednom kao magijom bilo odnešeno. Nesigurno se primaknuo korak-dva ka meni i zagrlio me. U očima sam mu videla da nije skoro nikako spavao, a usta su mu drhtala. Drhtala sam i ja svim svojim bićem dok mi je on prilazio, drhtala sam od sreće i uzbuđenja. Volim tog magičnog čovjeka, volim ga više od sebe. Volim te, Viktore.

Već od malih nogu nas uče kako snovi propadaju, da se ne nadamo mnogo i da ne maštamo svoju budućnost jer kako kažu to tako neće biti. Ali ja kažem da zašute!

Ono što želiš, o čemu sanjaš i za šta se boriš je tvoj cilj. Bio on nerealan ili realan tvoj je, san je. Dosta!

Dosta je govorenja šta mogu, a šta ne. Možemo ono što želimo ako se dovoljno potrudimo. Zato, usudi se sanjati, usudi se potruditi jer ti to MOŽEŠ! Sanu sebe uveravam da mogu. Viktoru se obavijem oko vrata, i toliko se borim da ne ispustim suzu bola jer mi je toliko nedostajao.

Ubrzano i neuravnoteženo diše kad je pored mene. I čudan je na neke svoje načine. Pun nekih neobičnih navika, i zaljubljen povrh svega u budalu kao što sam ja.

Blago tebi, Viktore. Mladost ćeš izgubiti. Tražim te u drugim ljudima, i svaki drhtaj koji daješ za mene je san.

Blago tebi.

Kada me pogleda, ne mora ništa reći, osetim kada je nesretan i pomalo tužan. Takva sam i ne mora da galami, da me udari ili opsuje da shvatim koliko sam ga povredila. Povrijedit ću ga opet i opet i opet, i ne očekujem da ostane da se bori i da to trpi. Zapravo, pitam se kako je mogao toliko ostati. Zaista, bez njega dan bi bio prazan. Bez njegovih nežnih pokreta i slučajnih susreta očiju. Gde bez njega da idem? Šta da radim? Uputi me.

Začuti pa progovori, smišlja vrlo kratke rečenice kojima kaže sve što ja u stotine redova ne bi mogla. Onda se nasmeši kada nekog izgrdi, kada povisi na nekoga ton. Valjda ne bi hteo da nekog rastuži ili naljuti. Kažeš reči koje nije znao da može izgovoriti, opsuje, uvredi.

Glas mu drhti i kad je ljut i besan. Nisu to ista podrhtavanja. I kad ga povredim, ne volim. Ni kad se rastaje od njemu važnih ljudi. Rastuže ga nekada sitnice i usreće te sitnice. Ne povrede ga sitnice, nego krupne stvari i uvrede. I ne okrivljujem ga, nego se samo pitam kako može toliko snažno voleti da i dalje ostaje ovde?