𝕍𝕚𝕜𝕥𝕠𝕣 ➁ ✔

20. "Dobrodošla u moj život s tobom"

Svaki idući dan bio je sve gori i gori. Sinke mi je pomogao da napravim prvi korak, ali čak ni sada nisam mogla koračati sa sigurnošću kroz život. Rane su još bolele.Viktorova hladnoća me je ubijala, kidala na male delove. Jednog dana napokon sam skupila hrabrost i dok se oblačio u sobi banula sam na vrata. Pogledao me je nimalo ravnodušno, te se nastavio oblačiti.

"Šta znači ovo Viktore? Do kad? Do kad me misliš ovako mučiti?"

Ispuhao je hladni zrak iz sebe i pogledao me. Njegov pogled nije bio pun ljubavi kao nekada, bio je hladan, bez emocije. "Mučiti? Izvini, šta tačno tebe muči? Ja?"

"Tvoje ponašanje!"

"Moje ponašanje?"
Kratko se nasmejao.
"Pa dobro jutro, Brina. Nije lepo, zar ne? Kako je ružno kad čovek kaže da voli, glumi neku jebenu ljubav, a suprotna osoba to ne vidi. Pitaš li se sad šta je problem? Što sam takav? Imam li drugu? Gde hodam, šta radim?"
Sve mi je sasuo u lice, progutala sam knedlu.

"Dobrodošla u moj život s tobom." Rekao je, i krenuo.

"Ne razumem te, šta hoćeš da kažeš?"
Zaustavljala sam ga s drhtavim glasom.

Zastao je ispred vrata, ne okrećući se.
"Tako je meni sve ove godine." 

Viktor me je mogao ostaviti, mogao je zavoleti drugu, ali ja sam svoju ljubav još uvek čuvala duboko u sebi. Znala sam da je Viktor pun života, da je zverka, a njegovo ponašanje samo je dokazivalo nedostatak ljubavi. A onda je istina pokucala na vrata mojeg života. Ako je istina ono što je Viktor rekao, onda ne znam ... Glava me je počela boleti. Uzela sam mobitel i počela birati Sinišin broj. Na vreme sam se zaustavila. Ako je istina da postoji barem mala šansa da Viktora vratim u ovaj svoj okoreli život koji je pun mraka otkad je prema meni takav, zašto se ne potrudim da mu dokažem ljubav? Mogu li ja to?

Ako Sinišu nazovem ili posetim, mislit će da sama sebe sažalijevam. Svaki moj pokušaj bi se mogao shvatiti na drugačiji način. Ostavio me je. Bukvalno me je Viktor ostavio samu sa svojim demonima. Možda mi daje vreme? Možda ga daje sebi? O kako boli k vragu...

Danima sam se mučila. Iako sam dolazila u iskušenje da potražim Viktora svaki put kad nije bio tu, to nisam učinila. Bojala sam se istine, onog što sam mogla videti. Ponekad sam imala dojam da život prolazi pored mene, a ja samo nemo promatram ono u čemu sam trebala sudelovati.

Promatrala sam zvezde. Pomislim tada.. Ah oče moj, gde li si sada? Vidiš li šta mi se dešava? Svestan si da si ti kriv za to što je tvoja kćer ovakva? Trebalo je da me naučiš da muškarac poštuje ženu, žena muškarca. Ugledala sam se na tebe. Bila hladna kad nije trebalo. Toplinu krila u sebi, i uvek kad je bilo kasno, htela sam ju pokazati. Znan zašto nisi hteo da se udam za Viktora. Jer on je poput tebe. Ali dobar je Viktor, oče. Ja sam loša. Svega mi uvek malo, i ničega dosta. Ja sam kronični šizofrenik. Obična žena koja pati. Boluje za nečim što sam sama sebi priredila.

Damjan? Moje mišljenje se o njemu totalno promenilo od trenutka kada me poljubio. Ali kad je Viktor nestao, Damjan je u mojim očima postao druga osoba. Samo kratja potreba. Ali kajem se. Često ljudi zbog avanture izgube ljubavi, živote.. Sudbina.

Sve je bilo toliko komplicirano da me je potpuno zbunjivalo.

Imali smo planove, ali od tih planova nije ostalo ništa. Je li bilo nade za nas? Teško je bilo na to pitanje odgovoriti. Između nas stajao je ponor kojeg ćemo teško preći. Nisam želela ulepšavati stvarnost. Više nisam bila ona devojka koja se zanosila, već sam gledala stvarnosti u oči, bez imalo ulepšavanja.

"Kuda mi se žuri?"
Upitala sam Sinišu koji je maločas stigao iz inozemstva i došao sa mnom razgovarati dok je Viktor bio odsutan.

"Ako ga voliš.."
Sinke me je upitno pogledao.