𝕍𝕚𝕜𝕥𝕠𝕣 ➁ ✔

9. Budi dobra, devojčice moja

Ujutro se budim i osvrćem se oko sebe. Nekoliko vremena mi je potrebno bilo da shvatim gde se nalazim. Shvatim koliko sam sama u ovom trenutku i da mi Viktor strašno nedostaje. Vidi ti njega, udara mi čežnju. Sad sam već uhvatila sebe da kao tinejdžerka gledam u telefon i čekam njegov poziv. Ništa.

Obučem se, i odlučim sići dole kako bi i proverila da li je Šakal još uvek na svom mestu. Sporim koracima se uputim u dnevni boravak, gde ga ne pronađem. Polako se približavam prozoru...

"Dobro jutro!"

Skočim u zrak, uhvatim se za srce, skoro sam umrla. "Viktore!" Povićem na glas, i zatrčim mu se u zagrljaj.

Znao je uvek da me iznenadi, i ovaj put mu je to uspelo.

"Kad si došao? Zašto mi nisi javio?" Nisam ga htela ispustiti, kako sam ga zagrlila sve jače sam ga stiskala sebi.

"Ne znam, inače mi ne nedostaješ, ali nešto si mi falila, stoga sam odlučio ranije doći."
Smejao se.

Udarim ga po ramenu. "Od tebe svašta očekivati."

Odjednom se malo uozbiljio. "Svašta, da.."

Seli smo, i jedno uz drugo privijeni razgovarali o svemu. Ali naravno da ja nisam mogla šuteti, pa sam počela da menjam teme, stoga promenila i njegovo raspoloženje.

"Zašto sam ja ovde?"

Nije ga moje pitanje smelo, no on je uvek imao odgovore specialne, kao da ih je čitao s lista.
"Ne znam kako da ti objasnim, a da razumeš."

Ne verujem da je ovo rekao. Misli li da sam glupa pa da neću shvatiti dve prosto sastavljene rečenice?

"Postoje neki problemi koje moram rešiti. Želim da budeš na sigurnom, stoga sam te takoreći sklonio."

"Kakvi problemi? Zašto me ne uputiš u sve malo detaljnije? Ne razumem, Viktore. Još uvek je sveže, moj otac.."

"Šta je, tu je. Nažalost, desilo se iznenada."

Hladno je rekao. Privio me ka sebi. Nije to često radio, jer on je bio jedan od onih "hladan kao led". On da bude nežan? Ne. Ali pažljiv? Da. Mnogo ako se potrudi. Ali on mi je bio potreban 24 sata, svaki dan. Ovo njegovo viđanje, postalo je kao da smo ljubavnici, a ne muž i žena.

"Viktore..."
Ruku sam podvlačila pod njegovu majicu, bila sam ga željna. Želela sam ga. Potreban mi je. Tad mu telefon zazvoni, on ustaje i javlja se. K vragu, pa zar uvek ovo? Jebeni telefon.

Seo je pored mene.

"Moraš ići, zar ne?"
Pitala sam već iznemoglo. Bojala sam se odgovora, iako sam već znala kakav će biti.

"Ti bi htela da idem?"

"Ne pričaj gluposti.."
Pognula sam glavu.

Uhvatio me za bradu, glavu mi podigao. Gledala sam ga u te oči, bez kojih ne mogu, iako se pokušavam uveriti da nije tako. Tako je.

"Tek sam došao, znam. Ali strpi se. Samo malo se strpi. Kad sve ovo prođe, više vremena ću biti s tobom, obećavam."

"Viktor je obećao? Onda sigurno mora da ćeš ispuniti obećanje." Osmehnula sam se.

Poljubio me.
"Ja sam uvek ispunjavao obećanja." Potvrdno je rekao.

"Čak i ona najgora."
Dodala sam.

"Koja najgora?"
Gledao je u mene.

"Kažem inače za tebe, sva obećanja."
Ispravljam reći.