𝕍𝕚𝕜𝕥𝕠𝕣 ➁ ✔

8. Život je to, Brina. Danas jesi, sutra nisi

»U trenucima velike tuge treba razgovarati otvoreno. Svatko ponekad treba ohrabrenje i rame za plakanje - to je normalno i ljudski. Nemojte zatomljivati tugu, pustite neka izađe iz vas.«

Otac je bio veliki čovek. Moj otac je bio.. moj otac. Iako moji odnosi s porodicom nisu bili bliski, nedostajat će mi njegov poziv, iako jednom u mesecu. Nedostajat će mi jako. Nedostajat će mi ipak njegovo postojanje, da znam da oca imam. Iako se sada kako vreme odmiče kajem što nisam bila bliskija s njim. No, on je unatoč tome bio uvek tu za mene. Bio je privatnik, takvo je moje mišljenje bilo do moje desete godine. Kasnije sam primečivala čudne ljude oko sebe, sve su to bili njegovi »prijatelji«. Mama je često plakala kad je on odlazio. Meni su govorili kako odlazi na posao, na dugi put pa će se vratiti brzo. Tata me voli, govorila je majka.

Kako su godine prolazile bila sam zrelija i starija. Shvatila sam o čemu se radi. Moj otac nije običnim radom kao privatnik stekao sve što je imao. Majka je to teško podnosila. Kad sam upoznala Viktora, i kada su saznali da sam se za njega udala, otac to nije lako podneo. Sad znam i zašto. Moj otac je jako dobro poznavao Viktora, znao je tko je on. A majka nije želela da doživim njezinu sudbinu. No, ona je bila verna svome ocu. Otac je za mene bio ikona, ali majka nije uvek bila istog mišljenja da mi otac mora biti ikona.

Svog sam oca pokopala, dok su snežne pahulje polako prekrivale humke gradskog groblja. Promrzlih prstiju bacila sam ružu na njegov sanduk, čvrsto držeći majku pod ruku. Obe smo se tresle, što od zime, što od neverice da se njegov život tako naglo ugasio.

Nikad neću zaboraviti njegov pokajnički pogled i suze što su mu zaiskrile u očima: »Hoćeš li mi ikada oprostiti, Brina?« Njegove poslednje reči koje pamtim odzvanjale su mi u sećanju dok sam se s majkom polaganim koracima udaljavala od groblja.

Oštar zimski zrak parao mi je pluća, a u srce mi se uvukla duboka tuga. Kako je sve moglo biti drugačije da su samo smogli snage reći mi istinu na vreme. Toliko smo nesporazuma i gorkih trenutaka mogli izbeči! Teško sam uzdahnula i jače se privinula uz majku koja me zabrinuto pogledala.

"Dobro sam, mama. Ne brini." Utešila sam je.

Kad smo stigle u našu kuću, Viktor je insistirao da bude kod nas, majka je odma otišla leći, a ja sam utonula u misli, shrvana uspomenama na svoju tešku i bolnu mladost.

Bila sam srednjoškolka kad sam pobegla s očevim suradnikom, koji mi se tada dopao. Od tada više ništa nije bilo isto među nama. Mada su mi rane s vremenom zacelile, nisam mu mogla oprostiti. Bila je to strašna nepravda i kazna koju nisam zaslužila, a tek sam sada doznala zašto je sve to radio. Zašto me je toliko kažnjavao i pokušao zaštiti. Shvatila sam, shvatila sam ali prekasno. Sad kad sam već i sama kročila nogom u isti svet u kojem sam i rođena.

Detinjstvo su mi obeležile stalne očeve pratnje i špijuniranja. Kad sam stasala u devojku, znao me držati pod ključem samo da ne bi izašla iz kuće. Sve to što je činio bio je zapravo njegov strah. Tada sam upoznala Sinišu i Gorana, tada se moj život promenio. Otišla sam od kuće, živela u svom stanu, nisam htela oca da bi mi konstantno visio nad glavom.

»Pokupit ćeš putem nekog propalicu koji će ti napraviti dete i onda te odbaciti kao staru krpu.« Govorio bi.

Čudila me njegova preterana briga, a još me više čudilo što majka uvek staje na njegovu, a nikad na moju stranu. Znala bi mi reći:

»Brina, budi dobra. Nemoj ljutiti tatu. Znaš kako je osetljiv na tvoju tvrdoglavost i neposlušnost.«

Bili su to uzaludni razgovori jer je ona uvek bila više njegova supruga nego moja majka. Često mi se činilo da ga se boji i da je ropski ponizna prema njemu. Kao da nosi neku veliku krivnju, stoga dopušta da on gospodari i njezinim i mojim životom. Nekoliko godina kasnije doznala sam o čemu se radi i tada sam napokon sve mogla shvatiti.