𝕍𝕚𝕜𝕥𝕠𝕣 ➁ ✔

11. Nezahvalnice!

O, zar je svanulo?

Sunce koje kroz ovo belo čudo napolju još više draži vid, posijalo je direktno u moje oči i nema teorije da spavam dalje. Ali puca glava. Prvo mi treba koji minut da shvatim gde sam. Pa kad napokon shvatim to, razmišljam koji vrag se sinoć desio?

Pod hitno mi treba jaka kava. A i buka i galama koju čujem ispod, nateraju me da mamurno siđem što brže mogu, kako bi ugasila te ljudske glasove, jer iritira me svaki zvuk. Glava kao da mi je napola.

Viktorovi ljudi glasno razgovaraju, ali kad me ugledaju stišaju se i jedan za drugim me pozdravljaju kao deca u vrtiću. Samo poklimam glavom, i čujem dobacivanje sa strane na koje se nemam snage obazirati, stoga odlučim da ću se kasnije baviti s tim.

"O Bože, nisam te očekivao!" Povikao je Šakal kad je ušao u kuhinju gde sam sebi spremala kavu.

"Zar toliko grozno izgledam?"

"Ma ne, mislio sam da ćeš nakon juče prespavati dva dana."
Smejao se.
"No, lepo je ponekad se opustiti." Dodao je na kraju.

Ostavio je neke papire na stol, koji trebaju Viktoru, te napustio prostor.

Dok lagano ispijam kavu, pokušavam se setiti detalja od sinoć, ali rupa u glavi. Ugledavši Damjana koji se kao senka pojavio, pa sam ga krišom primetila kao da je hteo pobeći, ne znajući da sam ga već videla.

"Damjane..."
Prozvala sam ga, jao okrenuo se. Kad sam ja njega ugledala bukvalno kao da mi se sećanje vratilo iznenada. Znam da sam sigurno uradila neko žestoko sranje. Bog zna i Damjan, kako je to sve izgledalo.

"Da?" Prišao je.

"Šta da, čoveče. Pa sedni."
Gledala sam ga u čudu, zašto se ponaša kao da smo se jedno drugom nešto zamerili.

Sedne. A gleda me kako pijem kavu, šuti. Izgleda čak malo jezivo.

"Zašto tako gledaš?"
Pitam ga dok pogled s mene ne skida.

Tada mi na sto baca novine. Bolje pogledam, i moj osmeh u trenutku nestane.

"Supruga Viktora velikog, u žestokom razvratu lude večeri."

Zinem u njega kao tele u vrata. "Pa dobro kad su ovo uspeli napisati do jutros? Plaćenici?"
Listam po novinama, i ponašam se da to ništa strašno nije.

Damjan udari po stolu, uplašim se. "Bolje ti je kupi si kartu za pakao. U jednom pravcu!"
Rekao mi je direktno.

"Pa šta je tebi, zašto bi to morala?" Nisam niti pomislila kako bi iz ovoga mogao netko izvući deblji kraj.

"Viktor je besan. Bolje ti je da se sakriješ u mišju rupu."
Rekao mi.

"Pa gde je Viktor uopće?"
Pitam smireno, iako polako u meni tinja vatra od straha.

"Krenuo je po nešto, ali videvši novine, vraća se."

U tom trenutku čujem škripu guma ispred kuće. Iskreno, jako sam se uplašila, jer način kako je izašao, bio je buran. Nije čak niti auto gasio. Izletio je kao metak iz auta.Pre nego bilo šta uspem reći Damjanu, Viktor je već ovde.

"Brina!"
Vikao je kad je ušao. Damjan i ja smo se okrenuli prema njemu. "Damjane, van!" Povikao je. Damjan je izašao, a uputio mi blagi pogled kao da mi govori kako je uz mene, i gleda me s nekim sažaljenjem.

I dalje sam sedela dok je Viktor visio nad mnome.
"Kakvo je ono ponašanje?"
Pitao je, a ja iskreno nisam znala šta da mu kažem, pa sam šutela, a šutnju je najviše mrzeo iako je i sam to često radio. Sve to što je mrzeo.