𝕍𝕚𝕜𝕥𝕠𝕣 ➁ ✔

17. Ti si jadna, Brina, neverna si

Ali telo nije zadrhtalo kao »on« kad me dodirnuo. Ništa nije moglo da promeni sve ono »naše« vreme. Dok sam lila suze i krila to od svih, mislili su kako sam sretna i nasmejana. Ali u meni je bila uprljana i grešna duša. Tražila sam mu zamenu, na pogrešnom ramenu. Uvek kad su mu ime pomenuli, krenuo je bol i alkohol, i neka sam sada prokleta, jer prošlost ne mogu da vratim.

Onaj pogled, one usne, taj ten, i ona preslikana poznata reakcija, kad ne ume da kaže ništa. Ali toliko drugačiji je. Ali on je. On sedi pored i samo nemo gleda. Pogled s njega ne skidam. U trenutku se kajem i stidim svega što je počelo i tome što se moglo desiti. Krenulo je kao opasnom delu ali on je svojom pojavom to sprečio. Ne verujem u to što vidim. Ne verujem vlastitim očima. Nemam reči koje bi mu uputila, a slike se samo odvijaju ispred mene. Sporo snimak kreće i ne razmišljam ovog trenutka, samo gledam u njega.

Damjan je ukovan gledao u njega, kao ja, nije progovarao. Mislim da je ovog trenutka umro. Sve sam očekivala, ali njega ne. Viktore..

Svi su mi rekli da se osveta služi hladna, ali doslovno to nikada nisam shvaćala. Viktor je jako dobro to znao, on se uvek služio tom mudrošću. Kako da nazovem ovo? Ne razumem njegovu pojavu. Ma u ovom jebenom trenutku ja sam prestala da dišem.

On izgleda kao da ga ništa ne dotiče. Kao da je hrabro stisnuo zube i podigao glavu. A ja sam sve luđa otkad on šuti i vreme odmiče. Ponos kao da mu negde duboko spava, a lomi mi srce s tim što ni reč nije rekao. Kao da je prošla cela večnost, izgubljena sam u vremenu. Svoje misli lomim, i totalno se gubim. Htela sam samo zauvek njega, a sada sam kaznila sebe. Sada je došao da mi na račun i ovo stavi. A koliko se plaća sramota?

Prvi put u životu bila sam posramljena. Užasno, strahovito posramljena. Takvo što mi se još nikad nije dogodilo. U mislima sam tražila izlaz iz ove grozomorne situacije.

Damjan kao da je krenuo da kaže nešto, ali preduhitrio ga je Viktor koji je počeo da aplaudira.

"Gazda..." Zamucao je Damjan, šokiran. Viktor je samo podigao ruku i dalje sedeći na fotelji, a jasno davajući do znanja da Damjan ne nastavlja s pričom. Gledao je samo u mene, i nije skidao pogled. Pitam se hoće li me ubiti sada? Šta će uraditi? Ja sam mu meta? Gotovo je? Ne razmišljam na žalost o ničemu, osim o svome životu sada. Ali njegova mirnoća je sumnjiva i nisam ga shvaćala.

Sklupčana sedim na kauču, obgrlila sam svoje noge s obe ruke i mislim da se nikad više nisam tresla. Bukvalno se tresem kao prut, znoj me obliva.

On ustaje polako i dalje šuti. Napetost se mogla rezati nožem. Obuzeo me osećaj kao da ću se svaki čas onesvestiti.

Polako se oslobađam šoka, već me preplavi sram i strah, ne smem ga pogledati u oči. On prilazi i uhvati me za bradu, i dalje šuti. Kako me tako drži, podiže me sporo i blago, da na kraju stojim ispred njega.

"Čekao sam."
Konačno izusti dve staložene rečenice, a koje mene bodu pravo u srce.

"Viktore.."

"Mislio sam da neću dočekati." Sasvim smireno je rekao.

Progutala sam knedlu, i dalje se tresem a njega to niti zabavlja, niti bilo kako dotiče. I dalje je ozbiljan i bez emocije.

"Ništa se nije..."
Zamucala sam.

Prst mi stavlja na usta.
"Pst..."
Naredi mi da šutim.
"Ne muči se, ne troši snagu."

"Viktore, otkud... Ja.. Vidi.."
Nisam znala šta da govorim a da bude ispravno, u ovom trenutku niti tišina nije sveta, jer njegova me ubija.

"Stavim na test sebe. Pa testiram tebe. Ali ovaj faktor rizika nisam uzeo u obzir."
Rekao je pogledavši u Damjana.

U sobu upada Sinke. Nervozan i znojav, kao da je pretrčao do kuće.