𝕍𝕚𝕜𝕥𝕠𝕣 ➁ ✔

19. Do kad me misli ovako slamati?

Kavu nisam ni dotaknula. Gušio me je taj prostor. Viktorova hladnoća me je ubijala, a nikako nisam mogla da shvatim njegov potez. Čekala sam da vidim šta će biti sledeće što će uraditi. Možda bi bilo bolje da me i tukao, grdio, bilo šta rekao, a ovako kad se ponašao kao da mu je svejedno, to me gore izjedalo.

Trebala sam svežeg zraka, samoću koja mi je bila potrebna. Prvi put je samoća bila ta što mi je zapravo trebala u ovom trenutku. Morala sam posložiti dojmove i razmisliti i o drugoj strani istine. A ta druga strana je bio on i njegovo ponašanje.

"Kako želiš."
Sinke je rekao.
"Ako želiš biti sama.."

"Želim."
Njegove su reči pokazivale koliko dobro me je poznavao.

Čitao mi je misli, govor tela, i bez njega ne bi mogla prebroditi razdoblje koje je bilo iza mene. On me je tešio, razumeo, samo njega sam mogla nazvati u svako doba, u vreme kada mi je bilo najteže. Ipak je unatoč tome što je bio surovo iskren po pitanju toga što se desilo s Damjanom, i svakako to nije odobravao, ostajao je uz mene koliko je to mogao.

Desetak minuta kasnije, već sam ležala u krevetu. Spustila sam rolete. Mrak mi je odgovarao. Činilo mi se da je on preslika moje unutrašnjosti. Suze su mi tekle niz lice. Nisam ih suzbijala kao toliko puta do sada. Pustila sam ih da teku u nadi da će s njima izaći i deo moje tuge, gorčine, razočarenja, ljubavi, ali se gotovo ništa nije promenilo čak ni pola sata kasnije.

Setila sam se vremena kada sam upoznala Viktora. Bila je to velika ljubav. Od prvog trenutka sam imala dojam da smo rođeni jedno za drugo i da ćemo zauvek ostati zajedno. Predala sam se celim svojim bićem toj ljubavi. Imali smo bezbroj planova za našu budućnost. Nijedno od nas dvoje nije mislilo da bi moglo biti drugačije. Gotovo da smo mogli videti tu našu budućnost. Znali smo koliko ćemo imati dece, koliko ćemo se voleti, isto tako smo obećali jedno drugom da ćemo se voleti bez obzira na sve. 

A onda sam ja, Brina uradila ono što najbolje znam. Zasrati stvar kao po običaju. Setila sam se jedne naše večeri. Nakon nežnosti koju smo poklonili jedno drugom, Viktor me je držao u zagrljaju.

"Kako ću ja bez tebe?"
Upitao me je šapatom.

I ja sam upravo o tome razmišljala. Iako sam se nalazila u njegovom zagrljaju, već mi je nedostajao.

"Brzo se vrati, ne želim bez tebe ostati dugo."

"Posao ne čeka, ali iskupit ću ti se u svakom slučaju kada se vratim." Nežno me poljubio.

Sama pomisao da ću biti bez njega neko vreme, bila je dovoljna da osetim pustoš.

"A kako ću ja bez tebe?"
Upitala sam ga.

Pogledala sam ga u oči. U njima sam videla beskrajnu ljubav. Ljubav koju nikad nije znao pokazati, a voleo je. Postojala je, videla sam ju u očima. Ni u što nisam bila sigurna kao u njegove osećaje. On nije govorio o njima, on ih je dokazivao, živeo je za tu našu ljubav Po tome smo bili identični. No, skoro. Ja sam uništila sve što smo imali.

"Ovo će biti ispit za našu ljubav." Čudno su mi zazvučale njegove reči.

"Ispit?"
Udobnije sam se namestila, i pogledala ga u oči.

"Nisam mislio onako kako je zvučalo. Mislio sam da će razdvojenost samo dokazati ono što je već poznato. Učvrstit će našu ljubav i ... "
Privio me je još nežnije uz sebe.