𝕍𝕚𝕜𝕥𝕠𝕣 ➁ ✔

23. Tamo gde je spokoj

Bližila se nova godina. Nisam joj se nešto posebno radovala ako nastoji biti kao prošla. No, Viktor je svaku novu godinu spremao posebno slavlje kod kuće. Sve poznanike bi skupio i idilično bi svi slavili i provodili se. Jer sam s tim ljudima ulazila u svaku novu godinu, tako su mi cele godine bivali blizu. Jer kažu kako ju proslaviš tako ti bude. Istina moglo bi se reći. Jedne godine su nam u kuću upali specialci i odvezli Viktorovog čoveka, sumnjajući da je postavljao eksploziv u policijske stanice. Nikome ništa, samo njemu zatvor. Druge godine kad smo slavili u hotelu, spašavali smo se od samoubojice bombaša koji je uleteo nepozvan i hteo ubiti sebe, ali nije bio voljan da bude sam pa je za žrtve izabrao nas koji smo tu slavili. Opet sledeće godine Viktorov posao nije išao dobro, pa je celu noć proveo nervozno čekajući poziv da mu bude javljeno kako je novogodišnji "paket" stigao. Umesto toga zvali su ga njegovi ljudi koji su mu javili da je brod misteriozno nestao a s njim i roba i ljudi. Uglavnom pamtim jako interesantne nove godine, pa me živo zanima šta će se desiti još u ovoj. I evo spremanje je uveliko počelo.

Ljudi su pristizali, jako lepa i interesantna slika. Viktor nešto skromnije obučen i opušten, a ja takođe s njim u tandemu. Svi ti ljudi i njihovi obrazi kao da su iskazivali zavidnost, ili sam ja letela previsoko pa mi se činilo.

"Zašto si tu odvojena od nas i sama?"
Pitao je Sinke koji je primetio moje odsustvo.

Imala sam osećaj da mi piše na čelu kako sam s Viktorom kao na bojnoj nozi, ali verujte da je to samo bilo u meni jer sam znala da je tome tako.

"Malo.. (Podignem čašu vina) da ispijem koji gutljaj promatrajući ova divna lica."
Odgovorila sam mu smešući se paru koji prvi put vidim u životu, a kasnije doznajem da je to neki Viktorov rođak.

"Mislio sam da nešto nije u redu. Dobro, dođi bit će čudno ako se nastaviš odvajati tako za sebe nešto."
Komplicirao je.

"Sinke? Počeo si zvučati kao Viktor. Da ne znam da ste nekada bili na smrt posvađani..."

"Šta hoćeš da kažeš?"
Prekinuo me.

"Veruješ mu slepo, jel tako?"
Pitala sam ga, a on kao da je očekivao moje pitanje.

"Verujem. Sigurno mu verujem više nego sebi."
Potvrdio je.

"Ali nekada nisi tako razmišljao. Šta se promenilo?"

"Zar ponovo ta tema? Već smo sto puta o tome razgovarali, ne znam šta tražiš u mojim odgovorima?"
Ljutito je zapalio cigaretu.

"Tražim razlog. Tražim uzrok. Tražim odgovore."

"Ti tražiš probleme, prijateljice." Potapšao me po ramenu.

"Jer znao si da Viktor ubio Dadu i mog oca?"

Sklonio je ruku s mog ramena. "Viktor nije ubio tvog oca, a Dado je bio druga priča."

"Tko je onda izvršio likvidaciju na mog oca?"

I to pitanje kao da mu se nije dopalo. Uporno je tvrdio da tu priču zaboravim, da okrenem list, prepustim se životu i pokušam s Viktorom živeti kao nekada. Težio je ka tome da Viktoru verujem i da pridobijem njegovo poverenje. I pre nego je još odgovorio na moje pitanje, Viktor se stvorio pored nas.

"Sve u redu?"
Pitao je pogledavši u nas dvoje i u Sinišu koji je na čas menjao boje lica.

"Sve u najboljem redu prijatelju." Sinke se osmehnuo, potapšao ga po ramenu, a meni uputio oštar pogled.

Uspela sam ostati mirna. A unutar sebe...Bila sam rastrojena, ne sećam se kada sam se tako osećala. Čudilo me da Viktor još nije ništa primetio, valjda je bio toliko zauzet zabavom s društvom, kartanjem i ispijanjem piva sa Šakalom da nije obraćao pažnju. Jer inače je bio pravi stručnjak da otkrije promenu u mom ponašanju.