𝕍𝕚𝕜𝕥𝕠𝕣 ➁ ✔

E P I L O G

 ( * * * )

Kada bi ti rekla koliko nedostaješ, da li bi došao, ili bi se samo nasmešio? Možda bi me zagrlio, ili odmahnuo rukom? Kada bi ti rekla koliko je bolelo, da li bi rekao da je i tebe, ili bi od ćutanja skretao poglede? Da li bi niz tvoje lice kliznula suza, ili zasijao bolan osmeh? Kada bi ti rekla da me je prošlo, kako bi reagirao? Šta bi uradio? Da li bi me nazvao, ili svojim putem nastavio? Da li bi se vratio?

Kad čovjek voli ženu

šalje vojske da je traže

kad ćovjek voli ženu

sam sebe vara, sam sebe laže

Kad čovjek voli ženu

piše joj pjesme i čuva straže

kad čovjek voli ženu

na sve je spreman

osim da joj kaže.

( Dino Merlin )

I evo me opet na samom početku. U daljinu gledam i razmišljam. Postavljam sebi besmislena pitanja, na koja nemam niti glup odgovor. Nemam ga uopće.

Da, život. Gomila nesreće i trunku sreće stalo je u tu jednu reč - život.

Sada sama sedim na kamenu i gledam u daljinu gde je ispisano njegovo ime. Da li me to on doziva iz daleka, ili s neke druge strane? ( VIKTOR 1 )

»Tata je bio junak. Bio je veliki čovek. Bio je lep, znaš kako je bio divan? Ali nismo jedno drugom rekli sve. Toliko toga sam mu trebala reći. Htela sam da nestanem s njim, i htela sam zajedno s njim. Htela sam da odem da me nema, da budemo negde drugo sretni. I On je hteo da budemo sretniji da drugom svetu. I hteli smo, da.. Ali Bog nije hteo. Znaš sine, tata je bio junak...«

Nova godina.

Prva bez njega. Više nijedna neće biti ista. Ne slavimo. Za novu godinu odemo da posvetimo želje. Obukla sam crninu i sedim pored imena njegova.

*Flashback pre godinu dana*

"Jesi li spremna da odeš u smrt sa mnom?"

Zadrhtala sam kad me to pitao, mislim da sam svakako prestala disati.

"Viktore..."

"Jesi li spremna? Voliš li me toliko da nam daješ šansu, možda nam zajedno na drugom svetu bude bolje?"

Poklimala sam glavom, uhvativši ga za ruku. Privukao me je sebi. Snažno me je stisnuo.

"Ne mogu zaboraviti, ali uvek ću te voleti, Brina."

Bacio je upaljač. Sve je u trenutku zagorelo. Bili smo privijeni jedno uz drugo. Dim se počeo širiti prostorom. Na vrata su lupali kao životinje, snažno i glasno. U jednom trenutku zagorela je Viktorova odeća. Počela sam kašljati, dim me počeo gušiti. Počela sam da vrištim kad se Viktor odvojio od mene, gledala sam ga kako gori. U trenutku sam požalila što sam pristala na ovu ludost, i krenula sam da ga spašavam. Sinke je provalio, ali kad su se vrata otvorila, začula se manja eksplozija zbog pritiska. Ništa se više nije videlo, Viktor je pao.

"Pomozi Sinke! Izvuci ga odavde!" Vikala sam koliko sam još imala snage. Sledeće čega se sećam samo je neka tama oko mene.

( * * * )

"Žao mi je Brina, nismo uspeli." (Siniša)

"Moje saučešće, gospođo Brina." (Inspektor Božić)

Odjekuju njihove reči u glavi...

( * * * )

Nisam baš mirno stajala kad su odnosili ono što mi je značilo. Tiho sam se okrenula i zatvorila prozor koji je već duže bio otvoren i onda nastavila. 

"Ipak sam ga volela, bez obzira na to kakav on otac i suprug bio. Mislim nemoj da me krivo shvatiš, voleo je mene i sina i više nego bilo šta i bilo kog na ovom svetu. Ali šta sam mogla da učinim? Da krenem za njim? Pa da ostavim svog sina samog, bez majke, bez oca."

Sinke je šuteo neko vreme i zamišljeno gledao u prošarani parket. Podigao je pogled na odskoro zatvoren prozor i rekao:

"Ponekad razmišljam o tome da odem. Negde, znaš... gde bi.. pa.." Nije mogao da kaže, zamuckivao je i bojao se moje reakcije.

"Kaži slobodno."
Napokon sam progovorila.

"Hteo bi malo odmora. Znaš.. hteo bi, na neko svoje mesto. Gde bi se slobodnim osećao... I ružno je takvo šta želeti, ali.."
Zaćutao je ponovo ovaj put kao da traži prave reči koje se boji izgovoriti. Gledao je u slike na zidu i mahinalno privukao kutiju s cigarama do sebe.

"Slike su sve lepe."
Rekla sam.

On se osmehnuo.
"Da, tako divne uspomene. Teške, ali lepe."

"Znaš prestala sam s ovim, ali i dalje ih mahinalno privučem do sebe i zamišljam ga uz čašu vina i kutiju ovih. (Pokažem na cigarete) Prazna je kutija, evo vidi."
Rekla sam, i dodala mu kutiju.

"Verujem ti."
Rekao je, a onda sam ga pogledala. 

"Dugo to nisam čula. Ja sam ta koja veruje, mene osuđuju. Za loše bračne odnose, za loše majčinstvo, pa čak i loš život. Ponekad samo poželim pružiti nekome ruke bez osuda, da ih netko pridrži, kad padam da me povuče. Ali ruke sam njemu pružila i često na dnu završila."

Rekla sam tiho i pogledala sliku na noćnom ormariću.
"Sretni smo ovde."
Rekla sam dok sam kosu sklanjala s lica.

"Bilo je to 5.maj. Davud je imao peti rođendan. Nije to ni tako davno bilo."
Rekla sam, i zatvorila oči.

"Kako je mogao?"
Rekao je uz par snažnih jecaja.

Slegnula sam ramenima.
"Nisam ga zagrlila te noći, možda je samo to trebao. Nisam mu rekla da će sve biti dobro, jer nisam u to verovala. Nisam ga razveselila, jer nisam znala kako. Ali sam ostala, bila sam tu i volela sam ga. Meni je pružio ruke i ja sam ih pridržala."

Viktore, nesrećo moja...

K R A J !