Obeležena za sve

Sav moj bol

Ne znam šta me je navelo tog dana da sednem za stari laptop, još manje šta me je nateralo da listam po fasciklama. Ispravan, ali prastari, užasno spori laptop odavno nije korišćen. Baterija skoro nepostojeća, tu je samo da preusmeri struju s mreže u uređaj. Ali opet moj. I opet pretrpan uspomenama. Mojim. Skoro zaboravljenim. Lepim ili manje lepim.
Slika po slika, sličica i negde u svom tom kolažu naiđem na jednu.
Onu koja je tog dana otvorila vrata...

Rasla sam uz EKV i mit o Milanu i Megi. Dok su jedni tvrdili da je to jedna probisvetska narkomanska družina, drugi su tvrdili suprotno. Nisam pripadala ni jednoj grupi. Zaprvo, nikada nisam pripadala u potpunosti ni jednoj strani, jer bila je bitna muzika, ono što dođe do tebe. Meni nisu učinili ništa nažao, zar ne? Svojom muzikom?
Kako sa znancima muzičke scene, tako i sa ljudima oko mene. Nisam pripadala zaista nigde.
Moj svet je bio moja soba, nekolicina ljudi sa kojima sam pokušavala da budem bliža nego sa drugima, moja muzika i na kraju moje knjige.
Kako to da mi se ceo svet vrteo u tom malom međuprostoru?
Lako.
Predviđena za velika dela, reči upravo onih koji su me najmanje poznavali, sedela sam zakucano nad knjigama. Što učila, što se obrazovala. Onda, kada više ne čujem muziku znam da je vreme da izađem van i uhvatim vazduha.
U društvu onih malo bližih, koji su opet imali svoje bliže od mene.
I kako me sve to vraća na EKV i priču o Milanu i Magi?
Nikako.
Svakako.
Ne vraćaju me oni, već stihovi, davno zaboravljeni, tiho na uho mi otpevani.

"Ti si sav moj bol", rekao je upravo momak čiju sliku gledam sada na svom prastarom laptopu.

Možda jesam tada bila sav njegov bol, ali danas je on moje prvo kajanje.
Ne poslednje, prvo...
On, čije oči me gledaju s ljubavlju, on kog nisam dovoljno volela da mu bol ne nanesem.
Sedimo na klupi, njegove me ruke čvrsto drže, gledamo jedno u drugo. Na njegovom licu u trenutku kada je sevnuo blic vidim samo nežnost, na svom vidim neiskrenost.
Šest meseci nakon što je snimljena ta fotografija potrudila sam se da ga više nikada ne vidim. Da ga ne sretnem. Te večeri kada da mi je recitovao stihove rekla sam mu da odlazim. Daleko. Da ne može sa mnom.
Da daljina je nepremostiva prepreka jer ga ne volim dovoljno.

Fotografija mi se ruga. Gleda me jedna mlađa ja i govori mi da sam bila stoka. Ne samo prema njemu, već globalno.
Jer on je prvo kajanje.
Savršen trenutak da se preispitam.
Koliko sam bila dobra, a koliko u stvari pogubna po sebe...

Često ćerki govorim da onog trenutka kada vidi da liči na mene, da se ponaša poput mene vreme je da ode što dalje. Ne nadam se da me razume, a opet se nadam da nikada ne shvati šta joj u stvari govorim sve vreme. Nadam se da ne bude u prilici da shvati.
Sad želim da je bio neko dovoljno pametan sa meni kaže kada je vreme sa se spakuju koferi.
Kada je vreme da se ode.
Sada mi se ne bi rugala jedna fotografija dvoje mladih.

"Proveri fejs!"

"Nemam fejs", okrenem se u sekundi pa preklopim laptop.

"Možda nemaš sada, ali ne verujem da ga nisi imala ranije!"

Jesam proverila.
Devojačko prezime, moje ime. I za divno čudo fejs ne briše nalog ako nisi aktivan.
Naravno, mamina princeza to ne mora da zna.

Kada sam se udala, nisam otišla na ušivanje himena i nisam pobila sve ljude iz svoje prošlosti. Svako od nas nosi po jedan kofer svega i svačega, donela sam jedan i ja. I jedan laptop koji se jedva pokreće i digitalizovane uspomene. Naravno, kada se žena uda, pokušava na sve načine da ostavi koliko toliko dobar utisak, pa sam zanemarila stari nalog, ali ne i nekolicinu dobrih starih prijatelja. Njih sam zanemarila dosta kasnije kada je vreme postalo kljični faktor. I deca.
Elem, da se vratim na priču o nalogu...
Vrlo brzo nakon što mi je izletela sličica u moru različitih, ušla sam na nalog. Nebrojano poruka se skupilo u ovih iks ipsilon godina, previše zahteva za prijatelje, i šarenilo predloga za iste. Jedna od njuški koju mi je fejs predložio bila je upravo njegova.
Skočila sam kao oparena, ne daj Bože da se vidi da sam aktivna na nalogu! Izlogovala sam se i vratila se gledanju slika. Nekako je naša ponovo bila pred mojim očima.
Ona na kojoj se licemerno smešim, želeći da budem voljena, a opet gde nisam volela dovoljno.