Obeležena za sve

Sedam

Prišla sam ocu.
Nije bio najsrećniji što me vidi, ali mislim da mu nisam bila ni na kraj pameti, imao je svojih briga.
Čini mi se da su dva policajca bila njegova briga, a stajali su nedaleko od nas.

"Primi moje saučešće!"

"Ja ne znam šta ti hoćeš", bio je krajnje nezainteresovan, "Mogla si da imaš krasnog muža, ali ti si morala da budeš belosvetska. Idi sad."

"I hoću... Doviđenja!"

********

U to vreme niko nije mogao ni da pomisli kako je tom detetu.
Nekoliko meseci nakon saobraćajne nesreće, prslo je detetu slepo crevo, zaliha krvi u malim mestima skoro nema, treba pozvati porodicu.
S jedne strane dete, sa druge tu je otac, koji, eto otac deteta nije.
Ko bi ga znao, možda nije ni sin.

Ostavila sam Vladu da se bakće sa familijom, svakako su me kolege štedele, pa sam u glavnom sedela na prijemu, češkala stomak i na žalost pila čaj. Kafa mi nije prijala.
Nisu hteli da me izlažu teškom radu, a konkretno Vlada nije hteo da me izloži i dodatnom stresu.
Ljubina majka, kojoj ni ime nisam znala, morala je biti manja od makovog zrna, ali je zato baba, jedna velika sasušena šljiva bila glasna za sve.

Naravno, čula sam je kako viče.
Ja sam kriva što detetu treba hitno krv, pa ja blokilam davanje krvi detetu, pa ja ne dozvoljavam da se operacija izvede.

Zovite me Rea nedostižna... Ne, ne, zovite me Amon Rea, vrhovni Bog nad Bogivima kada sam tako svemoćna!

"Rea?", Jasna je stajala i u pola duše me dozivala.

"Mala...", jeste mi trebalo vreme da se pokrenem, već sam pozamašna.

"Jel istina? Mila nije dobro?"

"Biće dobro. Jednom sam je oživela, i sad ću. Čuješ babu?"

"Čujem, goni to u kurac. Šta je problem?"

Uh... šta nije!

"Kaži mi, kako se zvao Tinin bivši momak."

"Zašto?"

"Udovolji mi. Sigurno je nekog volela pre Ljube."

"Srećko ga zna. Zove se Dejan i on je... pa ludi naučnik. Od kako se Tina udala za Ljubu, jer je bila trudna... Rea!", vidim da je shvatila moje pitanje.
Zaklopila je oči i odmahivala glavom...

"Pozovi Srećka odmah, da se taj Dejan odmah pojavi ovde!", već sam vadila telefon iz uniforme, treba mi Vlada pedijatar, možda imamo nešto!

Dok smo pozvali Srećka, dok je Srećko tražio tog Dejana, jedino što sam sa prijemnog mogla da vidim i čujem je nervozni Ljuba i grlata baba.
Mislim da mu pedijatar nije rekao da smo možda pronašli Milinog oca. Nije im rekla ni Jasna, koja je sve vreme sedela nasuprot meni.

"Hoćeš li mi dozvoliti da... Ovaj, da... Viđam bebu?"

"Hoću, ako ostanem ovde. Po svemu sudeći, vratiću se kući. Nisam kurva, Jasna... Nisam", trudila sam se da ne zaplačem, jesam se trudila. Mnogo sam se trudila, ali srce me je bolelo.
Želela sam normalnu porodicu, ali kakve sam kurate sreće, uvek sam se za budale hvatala.
I bilo mi je mrsko čak i da pogledam u čoveka kog volim, za kog sam se nadala da voli mene.
Bilo mi je već teško i ulicom da prođem a da me ne nazivaju pogrdnim imenima i lomila sam se, da li kući da se vratim. Nakon deset godina lutanja, pokucala bih majci na vrata.
Ona bi se sirotica radovala, verujem.

"Nemoj, Rea! Ostani. Smiriće se sve..."

Nije me grejalo sunce da hoće, a strepnja u grudima mi je bila sve jača.
Morala sam sa pozovem majku. Da je čujem.