Obeležena za sve

Kraj

Sve je napokon došlo na svoje mesto.
Vratila sam se kući, ali kući kući, tamo odakle sam prvobitno pobegla. Oprostila sam se i od biološkog oca spustivši ga u raku odmah pored majke. Mahnula sam Milanu koji je zapanjeno gledao u Emu, Sašu, Dejana i Mišel. Čak sam mu i poljubac poslala.
Zadnji put kada me je video, bila sam sa Dejanom i Emom, otpisana ćerka, ona belosvetska.
Pa dobro, jesam.
Sada, samo par godina kasnije, opet sam otpisana, samo nema ko da mi kaže da sam belosvetska.
Morala sam oca da sahranim, opština nije to htela.
Došla sam sa mužem, ćerkom, bivšim mužem i njegovom ženom.
Odseli smo u hotelu, nisam htela u kuću da kročim.
Ručali u restoranu, nisam htela da budemo gladni.
Ponovo, na samom pločniku trotoara imala blizak susret s Milanom.
Ovaj put, nisam ustuknula, jednostavno sam mu se nasmejala. U lice.
To je bio naš apsolutno poslednji kontakt.

U međuvremenu, Ema je završila srednju školu u varoši. Sa Danilom iz sportske gimnazije planirala fakultet. I ako je! Zajedno su upisali studije stotinu kilometara daleko, ona politikologiju, on fizičku kulturu i krenuli krupnim koracima ka svojoj budućnosti.

Mali Din je lepo stasao i odavno špartao po Dejanovim živcima, kada se rodila Kristal. Kika od milošte. Zakleo se da će vaspitati kao i Emu, ali kako sam primetila, neće imati srca da joj kaže ne. Baš kao ni Emi. Vaspitanje devojčice, bolje da se ostavi mamama.

Dve godine ranije, upoznala sam Milenu...
Frapirala sam ae kako scet može biti mali, ne samo veliki, kako sam ranije mislila. Nekada, susedna varoš mogla je da sakrije ljubavnike i preljubnike, a onda se ispostavi da stotinak kilometara daleko otkriješ srodnike.
Nedelju dana nakon mog odmora, upoznala sam Sašinu porodicu.
Tada sam znala šta želim i svesno sam uskočila u to.
Sašina majka, Bože me oprosti, kao da joj je sin vaskrsao u mojim rukama. Blagosiljala me i dizala u nebesa. Plakala i klela se da se ponovo rodila. Ni otac nije bio bolji, samo je Milena mudro ćutala.
Nikada nije rekla Saši da sam provela dva dana na njenoj savršenoj kafi, uz razgovor.
Trebalo mu je vreme da mi ispriča nešzo iz svoje prošlosti i to sam poštovala. Ali sam znala. Nisam baš morala.
Devojka koju je voleo, koja je umrla... Bolelo ga je sećanje na nju, baš kao i mene na Ljubu. U toj boli bili smo isti, ali sam svakako pre njega videla pored sebe, nego bilo kog drugog.
Nisam ni poželela drugog.

Godinu dana kasnije, zaprosio me je.
Prvi put sam osetila istinsko uzbuđenje tri dana kasnije i istinsku strepnju. Šta će biti...
Ali udajemo se za starost i ako sebe vidiš u postelji pored tog nekog, a oboje zaudarate na čamovinu, onda je to to.
Nedosanjan Sašin san bilo je potomstvo. Nisam ostajala trudna, nije mi se dalo. Onda sam se namužila i naterala Sašu na pregled.
Imala sam godina, veliku ćerku, ali ako je bilo šanse- prelomila sam, rodiću.
Međutim, nije bilo šanse, ni u teoriji. Izgleda da je Petroviće poterala takva nesreća...
Zamolila sam Milenu da nam pomogne oko usvajanja, ali Saša nije želeo. Pomirio se sa sudbinom i jednostavno rešio da uživa u ostatku svog života.

Negovali smo Jasninog sina. Dejanovog sina, zatim i ćerku. Čekali Eminu decu. Našli smo ispunjenje čežnje za mirisom beba u njima, ja se setivši kako je gadno kada si neispavan, Saša shvativši da je mator za grčeve i bljucke. Ni usvajanje nije dolazilo u obzir, nikako.

Često smo putovali na relaciji varoš, Sašini roditelji, Milenina bara, Dejanov habitat, pa u krug.
Kada je prošao period žalosti, zamolila sam opštinu da moju rodnu kuću sruši i poklonila sam zemlju gradu da izgradi sigurnu kuću.
Da žene koje njihovi muževi razvlače kao pitu i devojke koje plaše bivši momci imaju gde da se sklone.
Izgradnja je počela kada je Angelina preminula.
U zatvoru.
Molila sam je da se brani.
Molila sam je da kaže da nije svesna svojih postupka.
Molila sam je i želela da svedočim o njenom karakteru i Milinoj bolesti.
Odbila je.
Želela je da osveti svog sina i svet spasi pokvarene duše.
Sahranjena je odmah do Ljube, a kod Vesele u komšiluku.
To joj je bila jedina želja.
Da je sahranimo pored njene majke i njenog sina.

Često sam obilazila grobove, imala sam ih poprilično.
Majku i oca sam posetila još po jednom od kako sam bila na otvaranju sigurne kuće za žene. Uplatila održavanje za pedeset godina i zauvek se oprostila od njih. Kao što sam jednom rekla, bili su mrtvi daleko pre nego što su umrli, a ja sam za njih bila obrisana, onog trena kada nisam htela da trpim ono što mi ne prija.
Jedini grobovi o kojima sam brinula bili su moja pomajka, Vesela, koja mi je više majka bila i Angelina. Ljubin je bio između, pa ga nisam zaobilazila.
Nisam osećala ni kajanje, ni stid. Jednostavno, osećala sam tugu jer je umro neko kog sam poznavala.
Trebala su mi tri groba u nizu da bih shvatila koliko sam sebi upropastila život.
Bežanjem.
Nesigurnošću u sebe.
Nepoverenjem u druge.
Dejan me je podigao iz blata, ali osmeh na lice mi je vratio Saša. Niko drugi, samo on.
Treblo mu je vreme da probije moj štit satkan od inata i nesigurnosti, a kada ga je probio, onda me je preporodio.

"Večeras idemo kod Eme i Danila?", čujem ga kako me pita. Sedi u dnevnoj sobi i čita novine.

"Idemo, samo moramo da se vratimo na vreme. Sutra imaš sastanak, a ja imam dežurstvo."

"Otkazao sam sastanak, tako da se za sebe ne brinem, ali ti imaš problem..."

Da, osećala sam da imam problem!

Ema i Danilo već godinu dana žive zajedno i nešto mi se čini da ću ili biti baba ili tašta. Ili oba!
Druga su godina na fakultetu, na polovini oboje, ništa me ne sme iznenaditi.

"Da li bi više volela da si nana ili baba?", čita mi misli.

"Sve je u redu, samo da me Danilo ne zove - mamo! A ti? Deda ili deka?"

"Sve dolazi u obzir, samo da me na kraju zagrli. Znaš... Milena je prihvatila svoju sudbinu. Možda bi bilo drugačije da smo oboje bili drugačiji. Ovako, zahvalan sam Bogu što imamo šansu za miran i lep život. Ti si ostala obeležena Ljubom i od njega si bežala. Ja sam bio obeležen Dunjom, i bežao sam od sebe. Na kraju, putevi su nam se ukrstili."

"Kako god, znam da ne mogu da zamislim dan bez tebe. Volim te!"

"I ja tebe", ustao je s fotelje i prišao mi. Još uvek je bio zgodan, a skrckao je petu deceniju. I dalje je mirisao zavodljivo, nežno me grlio, strastveno me ljubio.
Daleko smo bili od čamove daske...

U godinama koje su usledile, Dejan i Mišel su stalno putovali. Tamo, vamo. Emilija se udala za Danila, ali večera nije bila organizovana kako bi nas krstila tastom i taštom ili babom i dedom, već da nam kažu kako su dobili mogućnost da studije završe u Engleskoj.
Venčali su se daleko kasnije, izrodili troje divne dece, a nas angažovali kao babe i dede servis. Sve nas. Dejana, Mišel, Sašine roditelje, Milenu, Danilove roditelje.
Jasna je tek ponekad uletala, ali Jasnin Miloš je bio ljubomoran, jedinac koji nije hteo da deli. A već je pošao u školu.

Mi smo uz unučad sedeli na tremu i pili čaj. Gledali leptirov let na zelenom prostranstvu.
Slušali huk vetra i reke.
Ljudi su nas obeležili u prošlosti, oblikujući nas za budućnost. Nekima smo zahvalni, nekima manje, ali to smo zaprvo, mi... 

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️
Doviđenja Rea, drago nam je što si pronašla sebe. Dugo ti je trebalo.
Vama, divnim ljudima, želim sve najbolje.
Družićemo se nekom drugom prilikom, najverovatnije kada krenem sa "Feniksom", sem ako nešto drugo me u međuvremenu ne udari u glavu.
Do tada, ostanite mi srećni, veseli i na prvom mestu - zdravi.
Ljubim vas i volim!
Čitamo se!
Vaša Ikac...