Obeležena za sve

Dvadeset i jedan

Sahranjen je.
Pored Vesele.
Kako?
Nemam pojma.
Zašto?
Znam još manje.
U stvari, želela sam da zaboravim.
Svaki pogled. Svako obraćanje. Sve.
Ema i ja smo stajale po strani, mi nismo imale prava.
Ema je bila Dejanova ćerka, ja sam bila Dejanova žena i nikakva prava nismo polagale da budemo u prvom redu. Da ispratimo dragu nam osobu. Voljenu.
Na nadgrobnom spomeniku pisaće voljeni suprug i otac, u mojoj duši stajaće samo njegovo ime.

Ema je bila stamena. Majkina stena, savršeno prisebna, a opet empatična.
Dotaklo je, nije mogla da kaže da nije, mogla je da glumi sve osim tuge koja ju je okupirala veče pred sahranu, kada se u osami svoje sobe raspala na proste činioce.
Ja?
Ja sam bila sasvim drugačija.
Nakon dugačke povorke i dirljivog govora sveštenika, jer opelo nije mogao da mu opeva, Ljuba nije bio bio kršten, došlo mi je da se nasmejem. Od srca, sa olakšanjem.

Kako je roker poput mene uspei da se preobrazi?
Sticajem okolnosti.
Dobar deo mog života obeležio je EKV, i "Sav moj bol", sada je to već postala Brena.
U sebi sam recitovala 'nisi mi suđen, to znam...", jer po svemu sudeći, nije bio.
Nama nije bilo suđeno.
I ja sam kriva što je mrtav.

Sa poslednjim pozdravom, sa usana mi se otrgao osmeh.
Bivša ljubavnica i rasturačica brakova, ubica, tačnije ja, spustila sam ruku na zatvoreni sanduk, suzu koja je blistala pustila sam da padne preko moje šake, da bih se na kraju nasmejala.

"Zauvek ćeš biti moj san, Ljubo!"

"Pre će biti- iluzija", Jasnin glas nikad nije bio jasniji.

"Molim", obrisala sam nos, podule oči iskrenih i neprelivenih suza.

"Volela si ideju o ljubavi, Rea. Volela si ti mog brata i držala se verno ideje o idealnom životu. On je tu ideju usadio u tebe, u tvoje srce. Voleo je i on tebe, ali je više voleo ideju o normalnoj ženi, o domu sa normalnom ženom. O porodici. Voleli ste se, ali više ste voleli ono što ste predstavljali jedno drugom nego jedno drugo..."

"Molim? Ponovi?", do mozga mi dolaze sekvence sentenci, ne i smisao izrečenog, a Jasna je ozbiljna, da ozbiljnija ne može biti.

"Hajde, sofra je postavljena", pokazuje mi kimanjem glave ka Emi koja čeka, treba da se obždere i napije narod, a u ime duše pokojnika.

"Nije mi tamo mesto."

"Što se nas tiče, ti si njegova supruga bila. Ovi što šuškaju gluposti nisu bili prisutni sve ove godine..."

"Nisam bila ni ja..."

"Jesi, Rea. Polazi..."

Sto postavljen kao da ga ispraćamo u vojsku, a ne na poslednji počinak. Ljudi nasmejani.
Još uvek ne verujem da je mrtav, a malopre smo sanduk zatvorili i njega je pokrila hladna zemlja.
Možda se nadam da je sve košmar koji traje i traje, ali me bol u grudima opominje da je to pusta nada.

"Živećeš, čak i bez njega."

"Živela sam i do sada, Angelina, ali sam uvek znala da je tu. Sada više nije."

"Ali, Ema jeste. A vi ste oboje odgovorni za svoje postupke. On za svoje laži, ti za svoju hrabrost i kada se sve to sabere i oduzme, imate zbir izgubljenog vremena. A samo se vreme i reka ne mogu vratiti..."

Bila je u pravu.
Ne samo tada, već i u danima koji su usledili.

Pitala sam se, kako može tako hrabro da izlazi na pomene, a da suzu ni jednu ne pusti.
Kako može stisnutih zuba da stane pred druge i podnese sve što govore.

Onda su mi njene reči nepozvane došle na pamet. Onda me zgranula istinitost istih.
Svako je odgovoran za sebe i svoje postupke. Ljuba je kriv što je Milu razmazio. Mila je kriva što je ubila Ljubu. Nema drugih. Ljuba je lagao. Ljuba je mene prevatio. Nisam ja ništa rasturila. Ja sam otišla.