Obeležena za sve

Pet

"Andrea?", podignem pogled sa papira. Još uvek sam bila u svojim mislima 'kuću', iako sam se vratila svom domu. Kod Veke.

"Molim, sestra Miro?"

"Instrumentarka nam je dobila proliv. Izgleda da žena ima trbušni virus, pa ćeš nam trebati tamo..."

"Važi, samo da vidim da li je pedijatrija pokrivena, izgleda sa ni doktor Vlada nema sestru", ovo doba posle Božića nije uobičajno za trbušni virus, ali jeste za prolive i povraćanje usled prejedanja ili konzumiranja bajate hrane. Ili nedovoljno pečenog mesa. Tri sestre i jedan lekar ne rade, tako da nas šaka jada pokrivamo sve.
Na pedijatriji pogledom okrznem malu plavu lepoticu. Tu je, tri, četiri godine, tužna je. Pored nje sedi, verovatno njena mama, prekrštenih ruku na grudima i sve vreme frkće.
Bi mi žao deteta, pa iz tegle koju imamo na pedijatriji izvadim jednu lizalicu.

"Izvoli malena", devojčica podiže pogled, vidim da je plakala.

"Šta ti izvoli! Mom detetu nije dobro i sada ovde čeka! Gde ste do sada?"

Nema svrhe da se raspravljam. Nadrkana mama je najgora mama. Okrenem joj leđa i krenem ka ordinaciji doktora Vlade.

"Imate mamu dramu ispred."

"Čujem je. Dete boli stomak", pred njim sedi bračni par i oboje plaču, "Dok njihovi dete, na žalost ima leukemiju."

"Žao mi je", kažem roditeljima, pa nastavim ka doktoru, "Ako vam ne trebam ovde, imam operativu, ni instrumentarka nije dobro. Ovaj virus je sve pokosio."

"Idi, Rea... Snaćiću se sa dramom", nastavlja da čita izveštaj onkologa i objašnjava ljudima šta ih čeka.
Najteže je biti pedijatar. Najteže. Dete ne ume da objasni, roditelji umeju da preuveličaju. I onda nastupi haos...

"I, dokle mi da čekamo?", stala je mama drama ispred mene i ne daje mi da prođem.

"Dok vas lekar ne prozove", mirna sam.

"Ali nju boli!"

"Slušajte me dobro! Ali dobro! Unutra je dete sa leukemijom. Srpski rečeno, rak. Ako vaše dete nema rak, ja bih vam predložila da sednete na dupe i smirite se! Plašite dete, nervirate osoblje. Ovde ima svega i svačega, i svi će stići na red! Jasno?", nisam ni sačekala da mi odgovori, imam operaciju, treba da pripremim instrumente i budem smirena.
Zen!
Aposlutni zen!

"Teto, teto", čujem tanak glasić, "Ne boli me stomak. Boli me guza", devojčica koja je sedela pored mama drame me vuče za ruku.

"Kako te boli, srećice?"

"Kada kakim. Kakim tvrdo...", ume li mama supu da skuva?

"Sada ćemo to da sredimo", namignem detetu, dođe mi onoj spodobi od žene da se isplezim, pa povedem dete sa mnom.

"Sestra Miro, ovom detetu treba gastro. Ima tvrdu stolicu i verujem da je puna gasova. Majka diže frku, pa da je ne bi zadavila...", smeškam se i pričam tiho, ne mora dete sve da zna.

"Naravno! Idi svojim poslom, ovo ću ja da sredim."

Možda sam najgora, možda sam najbolja.
Posle dva ipo sata u operacionoj sali, napokon sam odahnula, ali ne zadugo. Pred salom dočekali su me doktor Vlada i sestra Mira. Oboje su bili namrgođeni.

"Šta se desilo?"

"Majku si opravila", kaže mi doktor, "Ali kako si znala da dete pošalješ na gastro?"

"Da li iko sluša dete? Ne, već roditelje. Boli je guza kada kaki, tvrda stolica. Šta to kaže? Lenja creva, dehidracija, loša ishrana, mogući hemoroidi. Puna gasova. Šta ste našli?"