Obeležena za sve

Šest

Naravno da su svi kukali.
Strinke i tetke, sve od reda. Zlu sudbinu moje majke su oplakivali, a nisu znale da je preminula kada je moj otac pretukao. On je u stvari samo kap koja je prelila čašu, umrla je od bruke i sramote koju sam joj ja nanela...

******

"Odlazim, Rea. Moram. Jednostavno je iskrslo nešto što moram da rešim i to nešto..."

"Na koliko dugo?"

"Na koliko dugo, šta?"

"Odlaziš? Koliko dugo i gde, dođavola? Ja o tebi ne znam ništa!"

"Rea..."

"Ne Rea. Na koliko dugo i gde?"

"Na neodređeno. Ne znam kada ću se vratiti..."

Ustala sam s kreveta i obukla se neverovatno brzo. Bila je subota i obično bi nedelju jutro dočekali zajedno. Tada to nije bio slučaj.

"Jednu reč ću ti reći. Kad odeš, ja te neću čekati. I nemoj da me tražiš kada se budeš vratio."

"Rea, molim te..."

"Ne. Odlazim i želim ti srećan život..."

Sela sam u prvi dostupan taksi i otišla kući. U moj novi dom. Kod Veke.

Nedelju nisam provela u suzama. Odavno sam naučila kako je to stegnuti sebe i zaboraviti na sve. Baš kao i moje pravilo da u vezu ne unosim više od onog što mogu da iznesem, tako je bilo i sada.
Mada, ovog puta sam iz veze ponela manje. Moje je srce ostalo u njegovom stanu, u njegovon krevetu, spljošteno đonom njegove cipele u lokvi krvi na beloj posteljini.

Veka je shvatila šta se desilo, bez da sam joj rekla.
Ljuba je bio taj koji me je obeležio za sva vremena i svojim bitisanjem me zarobio za naveka.
Vratio me je sa litice po čijoj ivici sam uspešno, godinama hodala, pokazao mi je kako je to biti voljen, bitan i važan nekome, samo da bi me na kraju gurnuo u još veći ponor.
Bez reči, samo je rekao da odlazi i to je značilo da je kraj.
Zadržao me je da ne padnem samo da bi me ubio pre nego što me je odbacio.

Nije me zvao.
Baš kao što sam tražila.
Iskreno, nadala sam se da će me makar jednom pozvati, da će mi reći da je pogrešio, da će mi dati objašnjenje zašto je kraj...
Ali nije.
Kupila sam novu telefonsku karticu.
Zvala sam, ali je njegov broj bio isključen. Ne nedostupan, već isključen. Poslednja veza između nas dvoje skoro da se gubila.

"Rea, za vikend izlazimo!"

"Nema šanse. Nema teorije!"

"Zar Jasnu i mene da odbiješ?"

"Ne mogu, Srećko, sreće ti! Ne mogu..."

Dani su prelazili u nedelje. Nedelje se pretvorile u dva meseca.

Onda sam ga videla, sasvim slučajno, ispred Vekine zgrade.

"Stavi naočare i pogledaj dole!"

"Šta gledam?"

"Smeđ muškarac u farmerkama i majici, vidiš ga?"

"Vidim", jedva je prozborila.

"Veko, to je Ljuba!"

Starica se uhvatila za grudi i sela. U onu istu fotelju gde sam obično sedela ja. Bila je bleda, bila je... razočarana?

"Veko?"

"Ljuba, kažeš?! Čuće on mene!"

"Veko!"

"Njegovo ime je Ljubiša! Ima ženu, ima ćerku i ima sestru! Njegova sestra je Jasna! Jesi li sigurna da... Da ne zna da si Jasnina drugarica?"