Obeležena za sve

Dvadeset i dva

Vodila sam Mišel kroz kontrakcije dok smo čekali akušera i anesteziologa sa je uvedu u program. U najveće je krenuo porođaj, prevario nas mali dripac i bio spreman za druženje sa nama pre zakazane sekcije, pa smo čekali hitan carski rez.
Nije Mišel bila kukavica, ali kada je disprporcija postala evidentna, sekcija je bila pravi izbor.

"Diši... Udahni na nos, duboko...", stiskala mi je ruku, verujem da mi je spomenula sve živo i mrtvo devet kolena napred i nazad.
Zatim i vrištala neke meni čudne reči.

Jedva sam dočekala anesteziologa, ne znam kako je Dejanu tek bilo.

Za to vreme, Ema se radovala rođenju brata. Želela brata. Uskraćena celog života za biološkom porodicom, stečena joj je bila kompenzacija.
Međutim, tuga mi nije promakla. Dva i po meseca kasnije, patila je za Ljubom i idejom njegovog postojanja.

"Jel ima vesti?"

"Dejane, čim završe porođaj, rećiće ti!", ni dva minuta kako sam izašla iz Mišeline sobe za pripremu i zagrlila Emu, Dejan je već cupkao.

"Ti si Emu rodila prirodno..."

"I bio si pored mene. Ne bi te pustili da im se valjaš po sali dok je ušivaju! Hajde, sedi!"

Ne, nestrpljivi Balkanac, kad će pa kad će! Sutra, pizda ti materina! Nije to šporet, pa kad će! Kad bude.

Dvadeset minuta kasnije, na svet je došao mali Din.
Ne Albert, ne Hans, već Din.
Mišel mi je pričala o svojoj fiksaciji nekim Din Vinčesterom, a zaprvo je sebe pravdala kao Dejan, pa da bude kao otac. Jes, šio mu ga Đura!
Naša mala porodica, čudna ali porodica, bila je bogatija za jednog člana.
Gledali smo kroz staklo kako Dina izvode u svet, oblače mu plavu benkicu i češljaju mu crnu kosu.
Bio je slika i prilika svoje majke, hvala Bogu na tome, jer Dejanov ego ne bi mogao da podnese toliki rast.

"Večera? Ja častim!"

"Nego šta, nego častiš!", s jedne strane pod ruku Dejana je uhvatila Ema, ja sa druge strane i krenuli smo ka nečemu što je obećavalo mnogo.
Ka novom poglavlju naših života!

Dani su prolazili, koristila sam svoj šarm, ali i poznanstvo sa Sašom kako bih što duže ostala uz Mišel i pomogla joj oko Dina.
Ema je želela da se vrati kući, kod svoje tetke. Objašnjenje je bilo to da želi da završi školsku godinu, ali ja sam znala da nije tako.
Bolelo je.
Izgubila je nekog, dobila je nekog i sva njena osećanja bila su pomešana.

Pustila sam je. 

"Saša te traži!", čujem Dejana dok pomažem Mišel da nadoji bebu.

"Zvaću ga kasnije..."

"Hoćeš, kurac! Čovek je tu!"

Sašu sam smatrala za prijatelja.
Gledala ga kao prijatelja.
Poštovala kao prijatelja, jer se tako postavio u danima koji su mi bili najteži.

Sada, kada ga vidim u dnevnom boravku Dejanove kuće...
Sada, kada ga vidim van naših uobičajnih mesta sretanja...
Sada kada ga vidim preda mnom, ovako čupavom, nesređenom, smrdljivom od bebeće bljucke i pišoline, kako me sa nežnošću gleda...

"Otkud ti?"

"Došao sam... Jer... Andrea..."

"Moraš da me otpustiš?"

Odmahnuo je glavom.
Nasmešio se...

"Zašto si onda došao?", srstila sam ruke preko grudi, jer grudnjak, eto, ne nosim!

"Ja sam kockar. Nikada ne igram na sigurno. Dakle, hoćeš li sa mnom na večeru?"

Ha, na večeru!

"Samo ako me posle toga me odvedeš na ples. Samo na večeru, Saša..."

Kada sam jednom davno, odavno, podigla sidro i otišla sa Dejanom trbuhom za kruhom i detetom pod rebrom, zaklela sam se da moje srce više nikada neće biti krvavo.
Onda sam se vratila na mesto gde sam bila prvi put ranjena, samo da bih bila ponovo žrtvovana.
Nakon Ljube ostao je Ljuba, u duši, u telu.
Onda, Ljubi sam dala novu šansu...
I ostala sam mrtva, zgažena poput trulog voća.

Nisu mi do mozga dopirale suštine Angelininih i Jasninih predavanja, za mene je i dalje postojao samo jedan muškarac.

"Samo na večeru, obećavam. Ali moram da vidim, ovako na neutralnom terenu...  Ima li svrhe?"

"Videćemo..."

I videla sam...

Nisam mogla da se setim kada sam se poslednji put tako smejala!
U italijanskom restoranu, umalo se nisam ugušila jedući pastu, slušajući Sašu, gledajući ga nekim sasvim drugačijim očima.
Pokušavao je da probode lazanju bagetom, sve vreme mrmljajući kako su viljuške tupe.

"To je hleb, genije, ne štapić!"

"Znam."

"Zašto onda to radiš?"

"Zato što se prelepo smeješ..."

Nismo čekali taksi.
Puni hrane, rumeni od kikotanja i dobrog vina, šetali smo do Dejanove kuće.
Mene je čekala moja soba, Sašu gostinjska.

"Sutra se vraćam u Srbiju. Nadam se da ćeš uskoro kući..."

Kući?
Šta je više to kuća za mene?
Kući?
Nemam ja kuću!
Moja ćerka ima svoj život. Moj bivši muž sada ima svoju normalnu porodicu. Gde je moje mesto tu?
Nemam ja ništa...

"Verovatno. Do tada, čuvaj mi dete..."

Ljuba...

Koračali smo ulicama, zagrljeni.
Sedeli u parkovima, zagrljeni.
Ručali u restoranima, zaljubljeni.

Ljuba...

Plesali smo...
Smejali se...
I onda nestali...

Nije me voleo, zaprvo!
Da me je voleo, bio bi barem malo iskren prema meni.
Nije me voleo!
Voleo je sebe i prijalo mu je to što me ima.
Nije me voleo!
Bila sam mu zamenska figura, dopuna njegovom savršenom svetu.
Imao je ženu.
Ćerku.
Posao.
Ime.
Život.
Ljubavnicu da upotpuni taj život i izgovara njegovo ime na načine na koje mu žena to nije činila.
Nije mene Ljuba voleo.
Ali me je obeležio za sva vremena.
Kao ljubavnicu.
Kao ubicu.
Kao onu koja je manje vredna.
Pokazao mi je kako je biti uzdignut i pregažen.
Kako biti voljen i poražen.
Pokazao mi je sve strane medalje života, obeleživši me za sve.

Ako me je Milan naveo na zločin, Ljuba je bio moja kazna.
Pokazao mi je kako da se smejem, samo da bih kasnije lepše plakala.
Zato je Saša došao kao moj spas, da mi kaže da sam živa.

I tada sam napokon shvatila Jasnine reči.
Ljuba i ja smo bili samo ideja koja nije mogla da se ostvari u smeru u kom smo je gurali.
Ljuba i ja nismo bili suđenji, mi smo već osuđeni.

Imam četrdeset i pet godina i ponovo sam poželela da verujem u ljubav, u sreću, u ljude.
Imam četrdest i pet godina i želim da ima nekog s kim ću popiti čaj na otomanu, kada se sa posla vratim.
Imam godine, imam prošlost, ali znam i da zaslužujem budućnost.

"Dejane? Idem kući..."

"Poljubi mi ćerku, hoćeš? Kaži joj da je volim."

"Zna ona to..."

"Rea? Volim i tebe. Ti si moj najbolji prijatelj. Zato te puštam da odeš kući i možda napokon pronađeš sebe. Mislio sam da je tvoja sreća bio Ljuba, ali pogrešio sam. Naćićeš ti tek svoju sreću...", poljubio me je i zagrlio najjače.

Naćiću ja svoju sreću.
Nadam se da hoću.
Negde, tamo gde sam mislila da za mene nema više života, ili tamo gde nikada još nisam ni pomislila da hoću.
Ali naćiću je.
Sigurno hoću.

Srećo moja, stižem ti, mahni mi, da te nađem...

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

Danas sam dobila opomenu da treba da pišem.
Ispred Lidla, MajaDimitrijevicExZi i Violeta_Petrovic od nekud se stvoriše i tako...
Obećala sam da ću se ubrzati, koliko sam u mogućnosti...

Cure, volim vas!
Biću brza, samo dedu da odvedem u nabavku, evo, ži' mi baba!