Obeležena za sve

Dvadeset

Jedan poziv menja sve.
Uvek.
Nekada je to poziv na druženje, kada se sve kockice zbroje.
Nekada je to poziv na dužnost.
Nekada, to je onaj poziv koji život znači. I onaj koji nagoveštava smrt.

Telefon u ruci bezvoljno držim. Skoro pa se klati na jednom prstu, a pogled mi nije fiksiran na Emi, već šaram između nje i Jasne. Poziv mi je promenio život.
Iz korena.
Promeniće i ostale živote.
I opet ću ja biti kriva.

"Mama?"

Ne mogu da joj odgovorim, jednostavno, ne mogu...

Ranije tog popodneva, došla sam do Jasninog stana, donela darove. Još uvek pod utiskom Sašinih glupavih priča, smejuljila sam se. Trebao mi je neko neutralan, izgleda, da se malo opustim i eto, popričam.
Gledale su me kao dvorsku ludu, dok sam postavljala sto da ručamo. Nisam htela Jasna da se muči, donela sam hranu sa sobom zajedno uz dobru vibru.
Međutim, i ta dobra vibra me nije dugo držala. Na pola ručka me presekao stomak, nisam bila sigurna jesu li grčevi ili stomačni virus, a srce... Ono je udaralo kao ludo, za malo pa iz grudi da mi izleti.
Simptomi su bili a la infarkt, ali ta neka teskoba koja mi se u kosti uvlačila bila je zabrinjavajuća.
Popile smo po piće, devojke sokove, ja sam uzela samo mineralnu vodu, a sve u nadi da mi se stomak smiri.
Ali, on nije.

Ljubu nismo spomenuli ni jednom. Niti Milu. Ni Angelinu. Bile smo nas tri i samo nas tri. Niko nama ne treba.
Onda je usledio poziv.
Poslednje reči koje čovek želi da čuje.

"Mama?"

"Rea?"

"Mislim da je pametno da se obučeš, Ema i sačekaš me kod automobila."

"Mama?"

"Sada, Emilija!", režim kroz zube, a najmanje je dete krivo.

Ja sam se upravo raspala i komade svog postojanja držim u krvavim šakama.

Čujem korake kako se odaljavaju, kroz prozor vidim Emu kako stiže do automobila, "Jasna? Trebaš mi jaka, najjača. Plakaćemo jednom, napićemo se, slomićemo sve, ali mi sada trebaš jaka."

"Ljuba? Šta je s njim? Otišao je jutros na psihijatrijsko odeljenje... Mila?", vidim joj suze na licu, ne samo u oku. Boli je.

"Spustili su je sa tog gelendera gde se popela, zahtevala je da se Ema i ja odselimo. Ljuba... Prišao joj je... Da je zagrli... Da je smiri..."

"Šta mu je uradila?", zabrinjavajuće je mirna.

"Ubola ga je šipkom u grudi. Tri sata je trajala operacija, dva puta mu je stalo srce pre nego što se ugasio. Umro je, Jasna, na operacionom stolu. Ljuba je umro. Iskrvario je. I ja sam za sve to kriva", sela sam na pod, glas mi je bio tanak, skoro nečujan.

"Ne, kriva je baba Rosa. Pa onda Tina. Ne, ti si bila dašak svetlosti u Ljubinom životu. Voleo te je. Posle mene, samo tebe. Kada se Ema rodila... Nisi ti kriva!", plače Jasna, drži se za stomak, plačem ja.

Ne, nisam kriva.
Ali jesam. Vratila sam se i bila Milin okidač.
Ubila je čoveka koji joj je guzicu brisao.

Ljuba je umro.
Nema ga više.
A ja sam jutros bila ljuta na njega, jer me ostavio samu u krevetu i otišao bez poruke.
Nema ga više...

Ema je podnela čudno vest o Ljubinoj smrti. Stala je, pogledala me u oči i odmahnula glavom, "Šta da ti kažem za nekog kog sam volela kao figuru, poštovala kao figuru, ali ga kao čoveka nisam poznavala?"

I bila je u pravu.
Nije plakala, ali je zato mene grlila i tešila.
Obavestila je Dejana, Mišel nije želela da uznemiri. Previše smrti u kratkom vremenskom roku. Previše loših vesti, previše svega.