Obeležena za sve

Dvadeset i sedam

Jesam li rekla da su se promene same nizale? Jesam, zar ne?
Naravno da sam već narednog dana upoznala 'majmuna' u besnom autu. I nije bilo ni malo prijatno.
Stisao mi je šaku, iako sam pokušala da budem kulturna, a nisam mogla da zaboravim da me je umalo pregazio. Saša je režao na njega, onako, načelnički. Donor! Dobrotvor! Bahati kreten.
Na takav način je i ispraćen. Dobrotvorno. Hvala, ali neka hvala, nećeš prati pare preko nas.
Opet sam se našla na nekoj vrsti raskrsnice.
Iako je veče proteklo u fantastičnoj atmosferi u Jasninom restoranu, jutro nije moglo da ga porazi koliko je to učinilo popodne.
Sedela sam na terasi, pokušavala sam da se setim nečeg i nije mi išlo.
Ne...
Nije!
Iz nekog meni nepoznatog razloga, nisam mogla da se setim najlepšeg trenutka sa Sašom.  Imali smo trenutke, ali obične i ne tako upečatljive. Zar prvi meseci veze nisu upravo to, upečatljivi?
Divni? Dirljivi?
Ali zato sam se setila leptirića koji su urlali kad god bih se srela sa Ljubom. Ponedeljak, četvrtak i vikend.
Sećala sam se kako me je sunce kupalo svojim zracima dok smo šetali držaći se za ruke.
Sećala sam se svakog vođenja ljubavi.
Naše poslednje noći.
Drugačiji su muškarci, pomislila sam, ali ja sa Sašom još uvek nemam taj, taj neki osećaj.
Šetajući stazama koje sam rekla da ću zaboraviti a u cilju svog duševnog mira, nisam kogla da se zapitam šta je u stvari slično svim muškarcima u mom životu?
I onda me je udarila cigla u glavu!
Svi su na neki način bili feler.
Milan... Opširno definisan jednom rečju- psiho.
Jovan, Pera, Mika, Žika, svi su oni od prvog do poslednjeg bili mupkarci koji su imali onu crtu da im je trebao idiot od žene, iliti ja, da ih čuva. Nemoguće da ih popravi, ali da ih čuva. Plaća im račune, hrani ih, pere, pegla i na kraju legne pored njih. Na kratko, pitala sam Boga da li je Ljuba nagrada za sve što sam preturila preko leđa.
A on me je podmuklo preveslao.

O Saši s druge strane, znam sve. Imali smo takav start. Ali Ljubu još uvek čuvam u srcu...

"Gde si sad, Vekice? Gde si? Da mi kažeš gde sada grešim?", pogleda uprtog u nebo, jedino sam sa njom mogla da pričam.
"Šta je pogrešno ovde? Jesam li ja pogrešila? Preuranila sa Sašom? Ne znam, nisam pametna!"

"Mama? Mislim da si još uvek nezrela. Jednostavno, želiš da te neko voli i da ti nekog voliš. Imam jedan samo način da ti pomognem", Emilija mi je pružila ključeve automobila i jednu hartiju.
Moje dete, moje pametno dete dalo mi je rešenje.

Osmehnula sam se. Biće ona dobro, tu joj je tetka koju obožava, tu je njen svet sada, ja sam dobila voljno od nje.
Ušla sam u sobu, spakovala torbu i krenula... Negde!
Kako se vikend bližio, a ja nisam bila na listi dežurstva, ovaj mali predah mi je bio preko potreban. Na putu za nigde, jer zaista nemam pojma gde me vide koordinate koje mi je Ema dala, imam vremena i za razmišljanje i za rešenje.
Vozila sam nepun sat. Ovo je sever, ovo je svojstvena ravnica, ovo je drugačije. Sve je ravna tacna i sve je nekako blizu. Kako sam kroz nepun sat došla do šumice, jer šuma nije, i nečeg što liči na baru, ali je čisto poput planinskog jezera, navigacija je u automobilu zapištala- kraj puta.
Tri brvnare, ne baš po redu izgrađene oko bare od toga, sve su tri bile prazne.
Pogledala sam ponovo papir, na nuenu je pisalo- ona u sredini.
Ta je i bila otvorena. Izlufirana. Bez prašine po nameštaju.
Znači, ovo je bio moj trenutni habitat, ovde mogu da se propitujem, ispitujem i donosim zaključke.
Dođavola, nisam imala ni mrežu. Bez interneta i telefonske linije. Sama, nikog da smaram, niko da me smara.

Unela sam torbu u kućicu i spustila guzicu na otoman. Šta sada da radim? Umreću od dosade naredna tri dana...
Ne volim da samo sedim.

"Komšinice! Ej, komšinice! Ajde, deder, izađi napolje da ti dam ključ!", ženski glas, onako zvonak i karakterističan, naterao me je da se pokrenem.
Preda mnom žena, tu je mojih godina, oko prsta vrti ključ.
U farmerkama i bodi majici, belim patikama na zelenoj travi, žvakala je žvaku i smeškala se.

"Zvala tvoja ćerka da rezerviše brvnaru. A ti, pogledaj se! Evo ključeva, ja sam dole niz stazu, pa ako ti se pije kafa izvoli svrati!"

"Hvala, komšinice", smešim se i ja, "Svakako ću svratiti na kafu, sada samo da se raspakujem!"

"Onda te čekam!", bacila je ključ ka meni i mahnula mi.

Možda i ne umrem od dosade, ali svakako sam daleko od svih.

Zar nisam u stvari to želela? Zar mi nije to bilo potrebno?
Da sama posložim delove i vidim tu neku širu sliku? Da li je Saša u opšte moj izbor ili samo rešenje za trenutak? Ima li svrhe... Jebem ti, udarila sam laktom u prozorsko okno i umalo nisam zaplakala. Zapela sam u glupim pitanjima, vreme je da zajebem ro što radim i skrenem sebi misli. Kod komšinice na kafi.

"Ćao, ja sam Andrea", pružam joj ruku koju ona s lakoćom prihvati.

"Ja sam Milena. To su moje kućice, a jezerce smo napravili porodično", pokazuje rukom na prostranstvo, ali na toj ruci osim noktiju crvene boje ne vidim ništa.

"Sama si ovde", lepo se smestim na drvenoj stolici.

"Sama i jedina sada. Kakva kafa?"

"Bez šećera, zašto jedina?"

"Ovu zemlju sam dobila od roditelja. Brat i ja, tačnije. Brat je otišao sa svojom branšom, ja ostala."

"Kako to?"

"Brat je lekar. Imao je jedno milion uspona da bi usledio strmoglavi pad. Devojka mu je te godine preminula, izgubio je sve, pa je izgubio i sebe. Otišao je da radi negde drugde."

"Uh, to je baš teška priča. Roditelji su ti živi?"

"Jesu, ali tuguju za sinom. Meni su podrška nakon što sam se razvela, ali njegova bol je prešla i na njih."

"Hej, hajde da pričamo o seksu, molim te! Ne mogu više sa teškim temama da izađem na kraj!", otpijem gutljaj vrele kafe, a onda prasnem u smeh.

"Dobro, nećeš o seksu..."

"Hoću, ali ga nisam praktikovala dve godine!"

"Ja petnaest!", pratim joj zapanjeni izraz lica, "A onda sam se vratila u formu. Ne, stvarno, ostavimo teške priče za drugi put."

I jesmo promenile temu. I ne, nismo pričale o seksu, ali porodične priče smo ostavile za drugi put ili možda nekad. Ili nikad. Milena je bila dobar sagovornik, a kafa koju je kuvala bila je bogovska. Rekla mi je da je tajna u društvu. Isprva. Onda mi je odala tajnu, stavljala je kakao i cimet u jednakom odnosu, pa mešala sa kafom. Obećala je da će mi skuvati i sa ljutom papričicom. Na samom rastanku, shvatila sam da je veče odavno prošlo i noć je zagrlila šumu.

"Založi peć, biće ti hladno."

"Ma odmah idem u krpe, onaj otoman je sjajan!"

"Naravno da jeste! Ako imaš vremena, svrati na kafu i sutra. Ja ne idem nikud."

"Hvala, hoću..."

Odgnala mi je misli, barem za taj dan, ali kako je noć odmicala, a meni san nije dolazio na oči, sva neodgovorena pitanja su se vraćala.
Ljuba, Saša, svi oni pre i između, sve što sam uradila ikada i ono što nisam nikada.
I počelo je da me boli.
Setila sam se kako me je Jovan uvalio u dug. Stresla sam se. I iako me Pera stavio u neprijatnu situaciju. Postidela sam se. Sama pred sobom.
I kako mi je Ljuba rekao da me voli.
I kako Saša to još nije uradio.
I kako sam sa Ljubom prešla preko svega kada je sahranio Tinu... I kako mi je leđa okrenuo. Kako je skrenuo pogled. Kako je babu stavio na prvo mesto. 
I kako me Saša nije poljubio sve dok se nisam raspala.
I kako...

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️