Obeležena za sve

Dva

Ne treba krenuti sa premisom kako je svaki novi početak težak. Naprotiv, najlakše je krenuti od početka, najteže je ne ići istim stopama.

U Vekinom sobičku sam neka dva dana razmišljala gledajući dostupne oglase za medicinske sestre i geranto domaćice. Kako sam malo bolje razmislila, definitivno je branša odpala. Zašto? Možda me Milan nikada ne bi našao, da se nisam svuda prijavljivala da radim u struci.
Treći dan sam prelomila, pa otišla kod Jasne da popijem kafu.

Oko podneva bilo je gužve. Iako je leto bilo na izmaku, ljudi su i dalje sedeli u baštama kafića, ravnica je bila poželjna, opet i nemilosrdna kada krene da duva jak severni vetar.
Današnji dan je bio takav, vetrovit i prohladan.
Naravno, zimsku jaknu imala nisam, vetrovka mi je bila u rancu, kožnu jaknu sam nosioa na sebi, posedivala sam još dva para farmerica, nekoliko majica i brdo veša. Ostalo, pa ostalo bi kupila po potrebi, kao i uvek.
Ne kupuj i ne poseduj više od onog što možeš da poneseš, mantra koja me pratila sve vreme mog izgnaničkog života.

"Jesi se smestila?", osmeh joj je bio širok. Sada nije cupkala, nije bila nervozna.

"Jesam. Lopužo, zašto mi nisi rekla gde me šalješ?"

"Veka je zanimljiva starica i mislim da še te voleti kao rođenu. Pitala sam gazdu..."

"Zar gazda nije tvoj brat?", prekinula sam je u reči, ne volim kada me muljaju.

"Jeste, ali on je gazda. Rea, i ja radim kod njega, za platu. Ništa nije moje, a sudeći po tvom izrazu lica znaš da možda neće ni biti, ako se pita moja snajka. Verujem da ti je Veka sve ispričala. Dakle, pitala sam gazdu i rekao je da ako hoćeš i možeš da se snađeš, popneš u kuhinji kao ispomoć. Plata je na dva dela i biće fer."

"Maco, ja mogu da radim bilo gde, zbog vaših odnosa nisi morala da se uplićeš."

"Nisam, ali sam htela", vidim joj inat u očima, vidim da je zapela.
Dakle, radiću kao kuvarica!

Pružim joj ruku i jako stisnem. Dogovor je pao i moram priznati da sam srećna, na neki način.
A da li sam ispunjena?
U to vreme teško da sam znala šta znači to, biti ispunjen.
Nisam bila gladna, svakako imala sam novca i više nego što mi treba. Više nego što sam imala prohteva.
Nisam bila gola, bosa, bez seksa... dakle imala sam ispunjen želudac, ormar i krevet, ali još uvek nisam imala utisak jesam li ili nisam ispunjena.
Ni utisak sreće, nisam mogla da kažem šta je to sreća kao takva.
Opet imala sam sve navedeno, ali mi je uvek nešto falilo.

Naučila sam da ljude ne čačkam. Ali ako čačnem, da to bude kvalitetno. Dakle, ne zadirem nikome u život, prvenstveno jer nije moj posao, a onda jer ne želim da me poliju tuđi problemi, imam dosta svojih.

"Onda, kad možeš, sedi da popijemo kafu", gledam je u oči, divne, plave, poput mora pred oluju.
Prodorne, a opet mirne.

"Kad mogu, a to je sad!"

Smejale smo se. O, Bože kako sam zaboravila kako je to smejati se!
Jasna je tek tri godine mlađa od mene, ali je tako puna života, neke iskrene radosti i ako bih smela da kažem, oko nje se razvijala neka vesela aura. Sa takvom lakoćom je uvlačila ljude u razgovor, menjala teme, vozila kroz priču. Fantazija za kvalitetno provođenje vremena.
Njihov deda, a ljubavnik Veke stanodavke, ostavio je testament. Ako se udaju i ožene iz ljubavi, mogu da ga naslede. Kao da će deda znati da li je iz ljubavi ili ne! E, tu je zajeb, deda ih uslovio decom i dugim brakom, Jasnin brat je oženjen i ima ćerkicu, treba mu još dve godine staža za nasledstvo. Jasni, s druge strane vreme ističe, ni jednu vezu nije održala duže od četiri pet meseci.

"Znam da me snajka sabotira, naročito u zadnje vreme."

"Onda nema zgoreg, nego da promeniš sredinu?"