Obeležena za sve

Jedan

U apsolutnoj žurbi, negde na desnom skretanju posle dva polukružna, kada sam pomislila da je nemoguće izađem iz glupe rutine, rutina je uspela da me prevesla.
Imala sam dovoljno godina da budem zrela i premalo pameti sa budem odgovorna.
Nakon završene škole i upisanog fakulteta, nakon desete selidbe, napokon sam rešila da se svrtim na jednom mestu i pokušam da pustim korenje.
Osam godina sam se sklanjala od Milana. Nekako je uvek uspevao da se pojavi, da me nađe. Mislio je da sam njegova, tvrdio je da sam njegova. Jedno vreme je sve to bilo nekako slatko, dok nije prestalo to biti. Postalo je zastrašujuće.
Zalupila sam mu vrata ispred nosa i pozvala policiju.
Spakovala sam kofer i otišla.
Odlazila sam lako, iako sam tražila da me neko voli, uvek sam znala da niko od  mojih izabranika nije materijal da ga volim. Svi su oni nekako bili moji projekti, ogledi kojima sam želela da popravim svet, ali i svoju karmu.
Tada sam bila u vezi sa taksistom, i ne, nisam imala džabe vožnje, plaćala sam ih po višoj tarifi. Vozio me je kolima, izvozao me za lovu. Dušan je bio promašaj broj stohiljadadvesta.
Kao dvadestsedmogodišnja medicinska sestra sa fakultetom zajebanim na pola, manje više lako sam nalazila posao, gde god da se preselim, pa sam upravo bila dala otkaz u gerantološkom centru gde sam radila poslednji šest meseci i zbrisala.
Znala sam da Dušan neće primetiti sa me nema, sve do kraja meseca i vremena da se kirija za stan u kući plati.

"Treba mi karta u jednom pravcu", otresito sam rekla službeniku železničke stanice.

"Za gde?", mislio je da ga zajebavam.

Za pizdu materinu, pomislila sam, umalo i izgovorila, ali pametnija sam kada ćutim.

"Šta je najsevernije, a da voz kreće skoro?", lupila sam iz prve, u ovom trenu to je petstotina kilometara daleko.

"Izvolite", pružio mi je kartu, prihvatio novac i uzdahnuo, "Voz sa perona osam kreće za pola sata."

Pogledala sam kartu u svojoj ruci. Geografija mi nije bila jača strana, ali meni je bilo već dosta svega.
Bilo mi je dosta ispravljanja greški, dosta loše karme, dosta pogrešnih izbora. Želela sam da krenem od početka, od nule. Sama, jer ničiju podršku ne da nisam imala, nego nisam ni tražila.

U mom kupeu nije bilo gužve. Jedna baba, jedan stariji muškarac, devojka nešto mlađa od mene i ja.
Stavila sam slušalice u uši i molila se svevišnjem da mi baterija telefona izdrži.
Do pola noći je izdržala, zatim i sama ispustila plemenitu dušu, dok sam slušala čičino hrkanje i babino suptilno prduckanje. Devojka je odavno napustila naš kupe.
Do jutra smo stigli u pogranično naselje i već sam imala problem. Bez baterije telefon, nisam mogla da pozovem nikog, samim tim ni oglase koje sam u vozu obeležila.
Zato sam potražila prvu kafanu, kafić, šta god da popijem kafu i dopunim telefon.

"Duži s mlekom, molim Vas. I kažite mi, možete li da mi dopunite telefon, baterija je prazna", trepkala sam okicama ka zbunjenoj devojčici.
Subota je, ne bih rekla da je subota mrtva i spora, jednostavno devojčica se zbunila mojim prisustvom u praznom lokalu.

"Naravno, samo... znate, gazda je tu, pa moram da pitam za punjač", odskakutala je i nestala nedaleko od šanka, a ja sam se polako smestila za stolom za dvoje.
Ja i moj ranac pun nečega i ničega.

U životu sa sobom sam nosila samo ono što sam mogla da kupim sama. U vezu sam unosila samo ono što mogu da iznesem. Zato su mi veze trajale koliko i toalet papir, obično usresređene na iskorišćavanju mene.

"Gazda je rekao da može", pružila sam jon telefon i čekala svoju kafu, dužu i sa mnogo mleka.
Što bi neki moji poznanici rekli, pijem belu kafu, napitak za decu.
Nekoliko minuta kasnije, stigla je i moja kafa, a ja sam se zagledala kroz prozor.

Nije moja priča tako strašna. Ali nije ni jednostavna.
Imam daleko odavde, tamo gde mogu kazati da mi je kuća ali ne i dom, porodicu. Roditelje, čije sam jedino dete i prijatelje koji mi odavno nisu verovali. A sve je počelo sa Milanom i moji prvim begom od njega.