Obeležena za sve

Sedamnaest

Popijem još jednu žestinu, stresem se i razrogačim oči.
Jeste, Jasna je.
I sedi u krilu tipu koji je Bred Pit, Džordž Kluni sa šarmom Šona Konerija. Ne, nije gerijatrija, ali čovek ima sve na sebi zbog čega žene uzdišu.

"I, misliš da ovako vodimo ozbiljan razgovor?", latim se opet za čašicu.

Sa klinike krenula sam pravo u restoran. Jasna je želela da razgovaramo, pa sam požurila. Po tonu njenog glasa, mislila sam da je nešto ozbiljno, a ona me nasmejana uvodi u kancelariju gde me upoznaje sa Dimitrijem. Mita za prijatelje, reče mi.
Dodaje mi kafu, stavlja pred mene čašicu i flašu Viskija i bez pardona smešta se tipu u krilo.
'Udajem se', bacila je bombu na mene.

"Ovo smo mi, Rea. A ti si jedina normalna osoba koju znam, tako da objasni mi šta to govori o meni!"

"Dobro, udaješ se. I?"

"Volela bih da budeš kuma na mom venćanju i kuma mog deteta."

"Čast mi je, Jasna i hoću... Deteta?", viknem, skočim i nastavim da skakućem, "Trudna si, trudna si, trudna si!"

"Jesam, Rea. I dobro sam spram godina. Ti si ona koja me je naterala... Da pogledam u budućnost. Rea, kada si otišla, nije Ljuba onaj koji je najviše patio. Ja sam. Ostala sam bez sestre i drugarice. Bez porodice, jer to si bila ti. Patila sam za tobom, ljutila se na tebe, ali sam razumela. Onda... Nisam želela da budem kao ti. Nikako kao ti, a bila si u pravu. To što si imala problema sa Ljubom ne znači da su svi Ljuba. Prihvatila sam to i upoznala Dimitrija, kada sam napokon prestala da se bojim ljudi. Volim ga."

Tu sam se onesvestila.
Nisam jela, bila sam umorna, pila samo kafu ceo dan i na kraju zveknula dva viskića. Jebo mi pas mater, eto.

Probudila sam se na otomanu u Jasninoj kancelariji, društvo mi je pravio Dimitrije koji se nešto smeškao. Razvučem kez ljubaznosti, jeste ubiću ga njime.

"Koliko si dobar za Jasnu?"

"Ne brini, čuo sam priče. Bolji nego Ljuba za tebe. Mnogo bolji. Znaš, stvarno je volim."

"Drago mi što to čujem i neću da ti držim predavanje o sestrinskim odnosima. Znaš šta podrazumevaju."

"Znam. Hvala što si razgovarala sa njom o svemu, otvoreno. I što si joj rekla da treba da živi. Sada da ti vratim uslugu. Pruži šansu čoveku koji pati."

"Misliš na Ljubu? Nema on to u sebi, veruj mi. Ne želi taj šansu."

"Plaši se. Usrao se. Kaži mi šta može da pruži muškarac ženi koja može sa ode u pizdu materinu i tu se snađe? Šta?"

"Ruku, Mito. Samo ruku. Misliš da bi uspela bez Dejana? Držao me za ruku i to je bilo dosta. Opet, to je sve što ti treba."

"Onda, očekuj da puzi ispred tebe..."

"Da je želeo da me vrati, puzi ili bilo šta drugo, odavno bi to i uradio. Ja sam sigurna u sebe, ali ne više u njega ili nas. Mnogo vode da Moravu potera..."

"Moravu? Pa to je..."

"Južnije, da. Nego, da se razilazimo."

Uzmem iz restorana nešti hrane, i dok pređem ulicu već zovem Dejana od kog imam hiljadu poziva ili poruka. Čovek koji moj čovek nije, muškarac, koji moj muškarac nije, brine o meni bolje i više od bilo kog drugog, a da ga poznajem. Nasekirao se, javila mu se Jasna dok sam ja konteplirala na njenom otomanu omamljena od eksiranog viskića.

'Živa i zdrava!'

'Čuo sam. Stižu papiri za dan, dva, i zamisli... Mišel je tužna što se nas dvoje razvodimo!'

'Ona je trudna i naravno da je puca hormonski disbalans. Poljubi je od mene, i dalje sam ja tvoja prva žena!'

'Jesi. I najbolja, najmanje zahtevna. Hajde, poljubi mi ćerku, kaži joj da mo već nedostaje.'

'I ti njoj.'

Stan na trećem spratu, sa poglednom na ulicu koji je još uvek odisao vibrom Vesele i njenih navika, ni sada nije bio drugačiji. Hrizanteme u vazama, prigušeno svetlo i sto postavljen za troje. Čeka se samo šerpa da je prinesem, u ovon slučaju kesa puna hrane iz restorana.
Ali za troje?
Zašto za troje?

"Ema? Tata te pozdravio!"

"Preciziraj, majko!", čujem joj smeh u glasu.

"Dejan, majkino! Dejan je zvao. Mišel ti šalje poljubce", ako je Ljuba sa njom u stanu, neka se začudi ko je Mišel. Bata ili seka!

"Jedva čekam da ih vidim ponovo. Dakle, mama i tata je tu, ostaće na ručku", izvodi Ljubu iz svoje sobe, verivatno je pokazivala šta je donela iz Nemačke.

"Naravno da hoće. Hajde, sedite."

Tišina koja je zavladala u nikada tihom stanu bila je grešno pogrešna. Jednostavno, nije Vekin stan bio nikakva oaza mira i tišine, ali jeste bila oaza smirenosti i opuštenosti. I smeha. Sada smo sedeli kao na sofri, escajg je lupao o porculan, izdisali smo na svaki treći zalogaj, a neka oblačnost se nadvila nad našim glavama.

"Pa, ko će prvi? Mila? Šta ona hoše od moje majke?", Ema je stisnula zube, ali i viljušku u levoj ruci. Nožem u desnoj se elegantno igrala.

"Mila nema šta da traži od tvoje majke. Sa njom je sve sređeno. Ostaće u bolnici, do daljnjeg. Međutim, ja hoću nešto od tvoje majke. Hoću da je izvedem na večeru."

"Što se mene tiče, ne. Ona nije ni iurva, ni ljubavnica ni sponzoruša. Ako hoćeš čist početak sa mojom majkom, sredi repove koje vučeš. Znam sve, tata. Znala sam oduvek. I kako je moja majka plakala. I kako je patila. Ako zaplače opet, sada je vidiš poslednji put. Razumeš me?"

"Sve je sređeno!", mršti se.
Ema je njegova slika i prilika. Njene olujne oči pariraju njegovim, usne izvijene u cinični osmeh sa vučijim kezom, njena odlučnost. Kao da Ljuba vodi bitku sa samim sobom.

"Ne bih rekla. Imaš nedelju dana da me uveriš da niko neće da pljune na našu stranu. I jedan pogrešan pogled i mislim da je to to", ostavila je escajg i otišla u svoju sobu.
Nasmešila sam se.
Iskreno, bilo mi je laknulo što je Ema znala ko je otac a ko tata. Znala je da poštuje veličinu osobe.

"I, genije? Rekla sam ti da mi treba vreme."

"Sutra sa Angelinom idemo na večeru. Njih dve neka se bolje upoznaju, a mi... Čeka nas razgovor iako je sve rečeno."

"Jeste. Ne verujem ti, odavno. Strast sigurno nije nestala, ali ona neće da nas održi, dakle, Ljubo, osvoji me- ponovo. Zavedi me. Sačuvaj me. Daleko smo od onih balavaca, sada smo odrasli. Pogledaj nam decu? Mila? Fakultet. Ema? Srednja škola. Mi nismo više oni isti."

"Nismo. Ali sam sada mnogo hrabriji..."

"Bio si kukavica, pred babom na samrti. Kaži mi, da li je vredelo uništiti Jasnin, svoj pa i moj život zarad babe? Pa, dušo? Da li je vredelo?"

Znala sam da nije, ali kada protiv srca ne možeš, već ga uporno otvaraš sa nekom nadom da pred sobom imaš delimično drugačiji trenutak od onih koji su te ranije ranili. Sakupiš krhotine, pa krećeš od početka, ponovo kada pokuca neko na ta ista vrata, sa istim osmehom srce ga dočeka. Bude stisnuto i nemilosrdne pesnice izdaje i prsne, ne po spoju koji se lečio, već na sasvim novom mestu. Ljuba mi je dovoljno slomio srce. Ali ono mu se rsdovalo, treperilo i podrhtavalo. Klizilo iz mojih grudi, otimalo se iz mog tela i hrlilo ka njegovim bezdušnim dlanovima.

"Volim te, Andrea", rekao je tiho, ugeabio me za vrat i u čelo mi utisnuo najnežniji poljubac, "Ovog puta, potrudiću se da to zaista i doživiš..."

Otišao je.
Ovog puta nije me ostavio na zgarištu nuklearne bombe, ali me je ostavio poraženu. Samu sebe sam porazila, dala sam mu šansu iako duboko u sebi strepim od ishoda koji će biti poznat. On i ja, minut sreće- godine bola...

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️