Obeležena za sve

Osam

Rukama prolazim kroz kosu. Njeno telo poda mnom na krevetu. Njeni bokovi u mojim šakama. Moje usne na njenim bradavicama.
Gledam je, prelepu i nervoznu, zapupelu, nosi moje dete i leti sa kraja na kraj. Drugi put pokušava da spasi moju kćer. Prvi put je spasila sigurne smrti, sada moguće infekcije.
Majka me grli. Trlja mi ruke, pokušava da mi da snagu, ali snage više nemam.
Baba besna, mrzi ceo svet, mrzi mene i sve projektuje na nju.
Ženu koju volim i zbog koje sam hteo svega da se odreknem...

********

Jasna mi je javila, dolazi.
Pet godina ranije, umrla je Veka. Došla je sa mužem i našim detetom. Rodila mi je ćerku, dala joj ime Emilija.
Prelepa devojčica, verujem da je sada prelepa devojka.
Toliko je ličila na Jasnu, nije bilo šanse da pogrešim. Ponašala se kao Rea, a srce je imala čisto.
Pozvala je Jasnu. Devojčica je dolazila nekoliko puta ranije, ali se Rea uvek trudila da njihovi dolasci prođu neopaženo. I uvek je pozivala Jasnu. Njoj se javljala.
Da li je to bio neki ženski kodeks, ali Jasna je bila ljuta na mene.
Ja je nisam viđao, nisam ni znao kada je u zemlji.
Opet, previše vremena sam provodio van varoši, Mila je upisala srednju i otišla u internat, ja sam nastavio da se ubijam od posla.
Čemu?
Nisam znao ni sam, Mila nije bila moja ćerka, a priznao sam je, voleo i negovao kao svoju. Tina me je izigrala.
Lagao sam Jasnu.
Nisam samo jednom video Reu.
Da, došla je da diplomira, stajala s druge strane ulice. Pogledala me u oči i onda skrenula pogled.
Ja sam gledao u cipele.
Nije to bio jedini put da sam je video.
Video sam je i onog dana kada se udala...

*******
'Tu noć kad si se udavala', postao je moj moto.
Mila je imala komplikovanu operaciju slepog creva, razvila se infekcija i kako nisam bio odgovarajući davaoc krvu, pokrenulo se pitanje očinstva.
Čekao sam da mi dete ozdravi, nisam ni registrovao šta se oko mene dešava dok nisam video Dejana.
Shvatio sam sve.
Rea je nestala, za njom i Srećko.

Nisam imao šta da mu kažem, ovde sam jedino krivio Tinu i sebe. Više sebe.

Mesec dana kasnije, čuo sam da se udaje.
Za Dejana.
Uvukli su se u opštinu i venčali, zatim su zajedno otputovali u Nemačku.

Jasna me je mrzela iz dna duše.
Prezirala me.
Govorila mi da je brata počela da gubi pod Tininim uticajem, a najbolju prijateljicu zbog mojih laži. Vrhunac našeg razdora je bio kada je pozvala advokata i sve što je imala prenela na bratanicu koju verovatno nikada neće upoznati.
Rekla mi je jednu veliku istinu, da kada Rea odlazi, ona nosi sve svoje sa sobom. Da kada odlazi, odlazi daleko i nikada ne stavlja tragove.
Bila je u pravu, Rea jeste odnela sve sa sobom, sve svoje, pa i moju dušu.
Imao sam divnu ženu u svom životu i uspeo sam da je izgubim, samo zbog sebičnosti.
Nisam želeo da zna da nisam samo njen, a bio sam.
Bio sam njen, onoliko koliko nikada nisam bio Tinin. Tinu voleo nisam, Reu jesam.
Počelo je kao neutoljiva žeđ, razvilo se kroz potrebu dok nije postala moje sve.
Vazduh koji dišem, krv u mojim venama. Bila je ona prava.

Pokušao sam da se dogovorim s Tinom.
Dogovora nije bilo. Nije bilo moguće dogovoriti se s njom.
Pretila je da će ubiti onu koju volim, počela je da me prati.
Morao sam da prekinem svaki kontakt sa Reom i to je bila najteža stvar u mom životu.
Narednog dana, doživeli smo saobraćajnu nesreću, moju ćerku spasila je upravo ta žena.

Nisam mogao da se ostavim Andree. Ne, ni nedelju dana kako sam postao udovac, sačekao sam je pred zgradom.
Povela me je u svoj stan i vodila ljubav sa mnom.
Ponadao sam se da će se stvari među nama popraviti.
Želeo sam to. Trebao.
To je vio moj plan, da se razvedem od Tine i popravim odnose sa Reom.
Ali nisam.
Lepo mi je rekla, dobila je zaključak i kreće dalje. Daleko od mojih laži, mene. Od svih.

Nikada mi nije bilo jasno kako je koja baka, posleratna gospođa saznala za Reu. I mene.
Sigurno je imala svoj klub obožavaoc ili mrzitelja Veke, pa je tako i saznala. Na krsju, ovo je bila učmala sredina, varoš. Svi su znali sve.
Možda su znali i za Tininu prevaru, ali o pokojniku sve najbolje. 
Dok je moja majka govorila da će se sve smiriti, baba nije posustajala. Nije propuštala priliku da okleveta Andreu.
Čak i kada se trudila da ponovo spasi Milu, onako trudna i troma, nije nikome valjala.

"Molila bih te da odeš."

"Zašto? Sve je prošlo, odavno. Odrasli smo."

"Upoznao si Emiliju, neće popustiti dok te ne vidi. Ona te voli iako ne zaslužuješ ni da te spomene. Rea nikada nije rekla ni jednu lošu reč o tebi, a ni Dejan."

"Dejan", zarežao sam njegovo ime.

"Dejan. Čovek koji je dao prezime detetu, jer bi inače bilo kopile. Čovek koji je zahvalan Rei što je spasila Milu. Čovek koji je dao priliku Emi i Rei za normalan život. Šta si joj ti dao? Obeležio si je kao svoju ljubavnicu i nisi se potrudio da ispraviš stvar. Gledao si u muda, poštovao jebenu babu koja je umrla kada je Ema bila mala. Zbog čega si poštovao babu? Jer si glup. Odbacio si pravu ženu, zbog ničega!"

Da, bila je u pravu.
Baba je umrla pre Veka, i to dosta.
Nije imala zadovoljstvo da Veki pljune na grob, Veka je nju sahranila.
Ali zbog babe ja sam ostao bez svega.
Odgajao sam tuđe dete, razmazio tuđe dete i napravio monstruma. Za to vreme moje dete je odgajao drugi čovek, drugi čovek bio suprug ženi koju volim.

"Ne mršti se! Znaš da sam u pravu. Zbog babe i Tine i ja sam usedelica. Živim za Emiliju pošto je Mila razmaženo govno. Njih dve su mi upropastile život i jedina moja radost živi u drugoj državi. Daleko od mene. Krivim te za to. Samo si ti kriv! Oprostila sam ti što si lagao Reu, srcu ne možeš da narediš kog će voleti, ali te mrzim što se za nju nisi borio. Šta si čekao, od babe blagoslov? Pa ne bi ga dobio!"

Znao sam da je Jasna mudra osoba.
Ovako pametna je postala kasnije.

"A, ako ispravim stvari? Ako..."

"Ljubo, kasniš. Misliš da te čekala sve ove godine? Jesi li ti nju čekao? Misliš da ne znam za sve afere koje si imao? Svi znaju. Misliš da joj neće reći, onako, sa uživanjem? Ljubavnici koja je venčanu suprugu svog ljubavnika oterala u grob? Ha, samo se nadaj da ćeš moći da ispraviš porub na gaćama, jer kod Ree nećeš popraviti ništa!"

"Još uvek je volim", tiho sam priznao pred sestrom, ali jeste bila u pravu. Bilo je kasno za sve.

"Koliko dugo ostaju, ovog puta?"

"Ne znam, nadam se što duže, jer duša mi je željna njih. Ako te Emilija traži, odbij da je vidiš. Nemoj. Neka dete misli da je ne voliš, bolje je tako, nego da se nada da ima tatu, kako te zove. Nisi ti otac tom detetu, još manje tata. Izvetrila sam stan, stižu uskoro, vreme je da i ti kreneš..."

I bilo je vreme.
Kao što je bilo kasno za sve.
Za mene, za nju, za nas.
Ona je tuđa žena i ako je i malo poznajem, onda znam da neće pokleknuti. Neće me pogledati, jer verna je svim mužu. Nikada ne vi sebi dozvolila da ponovo pogreši sa mnom, jer sama je rekla, jednom je bilo dovoljno.
Jednom, nekada davno, kada je ležala poda mojim telom i moje ime držala na svojim usnama.
Nekada davno kada je spavala na mojim grudima, kada je njeno srce kucalo u ritmu s mojim. Onda kada je bez srama govorila da me voli i kada sam je bezočno lagao.

Volim je.

💗💗💗💗💗💗💗💗💗💗💗💗💗💗💗

Da im damo šansu?