Obeležena za sve

Šesnaest

"Izvini, nije mi dan", slušam šta mi kaže, ne razumem kako mu nije dan?

"Svako ima takav dan. Došao si da obiđeš Milu?"

"I nju, i tebe da vidim. Ne mogu više da te izbegavam, a verujem da ne može ni ti. Znam da si umorna od svega, naročito od mene, a sada ti je Mila natovarila dodatni teret."

"Mila manje više, ona je bila moj pacijent tamo pre Hrista, ali tvoja majka je ta koja mi je stavila novo breme. Da spašavam Milu, kao da mi je samo to posao."

"Nemoj slučajno da povučeš iskaz!"

"To je i ona rekla", gledam u olujom okupane oči. One su se najmanje promenile. Osedeo je, ne mnogo, ali jeste. I crte lica su mu mekše, a nove bore prošarale su obraze.

"Njoj je potrebna pomoć, Rea."

"Jeste", sedimo na klupi, jedno naspram drugog i jedino što mogu reći da se u opšte ne osećam kao da sam odlazila.
Moje je srce sve vreme bilo ovde, nije išlo sa mnom.
Kao da za nas vreme nije prošlo, kao da smo juče vodili ljubav, jutros me ostavio i sada mi se vratio.
Još uvek ga volim, samo što mi više slepo ne verujem.

Kada me neko dovoljno puta bocne prstom u leđa, tada mogu samo da se okrenem i ubodem ga prstom u oko.

I samo tako, da čak i ne trepnem.

Nekada sam mogla samo da verujem i prihvatim da su stvari takve kakve jesu. Sa Ljubom, bilo je lako. Uverljivo je lagao. Živi tu. Radi tamo. Slobodan je sredom i od petka do ponedeljka. I voli me. Sa mnom šeta varošicom. Drži me za ruku i ljubi stidljivo u slepoočnicu. Večeramo u različitim restoranima. Sedimo u srednjem redu bioskopa.
Ja sam planirala budućnost iz mog ugla. Verovala sam da imamo slične poglede na sutrašnji dan.
Onda mi je rekao da mora da ode, na koliko, nije znao.

"Rea... Onda... Podneo sam zahtev za razvod dan pre nego što... Što sam te slagao da odlazim poslom. Tina mi je dala ultimatum, da mesec dana provedem sa Milom. Vraćali smo se iz posete mojima i Tina je počela da grabi volan i da viče na mene. Bila je kao opsednuta..."

"Da li je imala ispade? Kao paranoju, nešto?"

"Ne, nije imala ispade, ali tog dana je pala u histeriju."

"Ljubo, lekari misle da Mila ima paranoidnu šizofreniju i nemaju pojma da li je nasledna. Veruju da je okidač bila zloupotreba narkotika."

"Nema ona šizofreniju, ona je razmaženo čudovište, i ja sam kriv. Trebao sam odavno da završim s tim, još u braku sa Tinom, ali..."

"Baba Rosa i testament tvog dede. Da, Jasna mi je rekla nešto o tome. Dakle, mala nije luda. Dejanu će laknuti. Danas me tri puta pitao za Milu."

"On te voli...", zvučalo je više kao pitanje, ali bila je izjava. Znam da jeste.

"Da, voli me. I volim i ja njega, ali volim i Mišel koja će se uskoro udati za njega. Rastali smo se pre tri godine, sporazumno, sada smo u razvodu", prećutim nekoliko detalja, neka misli da smo Dejan i ja supružnici.

"Znači, niste uspeli?"

"Zaprvo, jesmo. Podigli smo Emu, pružili joj divno detinjstvo, i osnovu za dalje."

"Kao supružnici!"

"I tu smo bili uspešni, Ljubo. Naši dani su bili ispunjeni ljubavlju, smehom i zadovoljstvom."

"Ubijaš me!", prošao je rukom kroz kosu, tiho je zarežao.

"Ne, ne ubijam te. Pitao si, odgovorila sam ti."

"On je bio sve što ja nisam mogao."

"Možda nisi želeo? Jesi li se zapitao? Bilo je super imati topao krevet sredom i vikendima. Ženu i ćerku kući. Pa? Možda nisi želeo."

"Da nisam, ne bih podneo zahtev za razvod. Želeo sam samo tebe, a Tina... Posebna sorta, kako smo kasnije svi saznali. Trebalo je da izguramo tih mesec dana i dala bi mi razvod, nisam se nadao da će izazvati nesreću."

Da, baš, pomislila sam u sebi, jer ovo je vrlo mučan razgovor.

"Nemam vremena da se bavim onim što je prošlo, pa te molim da prihvatimo ono što će biti. Ne verujem ti više. Ni deo onog koliko sam ti verovala", ustanem s klupe i otresem pantalone. Zakopčam mantil i proverim identifikaciju na džepu, "Znaš gde smo, Ema se veseli da te vidi."

"Kakva je ona?"

"Upoznao si je, ali je ne poznaješ. Ona je drska mala đavolica koja će ti popiti krv, kap po kap. Ili će biti anđeoski dar sa neba. Ovu goru varijantu su imali prilike da osete oni koji su je naljutili."

"Znači, nije na tebe. Ti nikome nisi popila krv kap po kap, tebe su grickali."

Klimnem glavom i krenem nazad na pedijatriju. Trebalo bi da radim nešto danas, ne samo da opravljam trbušni virus.
U tom, Dejan mi ponovo šalje poruku. Odgovorim mu da je Mila razmaženo čudovište, kako je Ljuba rekao. To svakako nije nasledno.

Ljuba mi je dao zadatak za razmipljanje. Temu da oko nje napišem sastav. Šta bi bilo da Tina nije ugrabila volan, da nisu imali saobraćajku, da Mili nisam spasila život, da se Mili nije kasnije iskomplikovalo stanje pa je imala operaciju, da joj oca nisam pronašla.
Šta bi bilo, da je prošlost za mrvu bila drugačija?

Bio bi pakao, eto šta bi bilo.

Ja bi i dalje bila kurva, Emu ne bih rodila, Dejana upoznala, tako da, bio bi pakao.
Verovatno bi se u roku od mesec dva opet odselila, radila kao sestra ili geranto domaćica, pomoćna kuvarica ili šta god drugo. I jela bi se zbog svih moji glupih poteza i još glupljih odluka.

Možda bi i presudila na kraju sebi, bolje sama sebi, nego da mi presude glupi ljudi. Na tu pomisao otresem glavom, nikada ne bih sebe povredila.

A da li bi biko drugačije da sam znala da je oženjen? U startu! Od samog početka bi završila tu priču, već bi na samom uvodu zaklopila i spalila knjigu.
Ne bih verovala u objašnjenja, ne bih gutala izgovore.
Ni jedan muškarac se tako lako ne odriče porodice, koliko god ona bila sjebana. Razvod? Nikako, pogotovu ako je testamentom osiguran. Ne, ne bih mu verovala ni malo. Ne bi ga sretala. Ne bih ga zavolela. Ne bi patila. Tina bi bila živa a Mila možda normalnija.

Bila bih srećnija i verovatno otvorenija za druge. Ne bi nosila različite etikete, već bi živela mirnim životom kod Vesele, petkom se gubila iz stana.
Našla bih nekog. Da me grli i iskorišćava, jer poznata sam po tome. Ni Ljuba nije bio bolji, i on me je iskoristio. Na kraju i ubio.
Ali u njegovim rukama je sposobnost i da me ponovo oživi.
Od kako smo se vratile, osećam da ponovo živim.
Da li ga volim? Da, već sam priznala.
Da li mu verujem? Ne, niti ću skoro.
Da li mu dajem priliku da ponovo uđe u moj život?
Pa, nisam primetila da se mnogo trudi.
Ako bi krenuli od nule, bez maski i pretvaranja, sa ogoljenim dušama i srcima na dlanovima, možda bi ga uzela u razmatranje.
Sve je to možda, a suviše sam matora za možda...

"Jasna! Dolazim do restorana!"

"Dođi, moramo da razgovaramo..."

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️