Obeležena za sve

Osamnaest

Možda je sve ovo jedna grozna ideja.
U Jasninom restoranu, za porodičnim stolom na Emu i mene čekaju svi ostali. Dimitrije je tu. Jasna takođe. Angelina i Ljubiša. Svi sređeni, svi zvanični.
Ovo jeste grozna ideja, jer dok prilazim stolu, osećam ne tako prijatne poglede. Ja sam oguglala na njih, ali Ema nije zaslužila. Ne Ema! Nikako ona. Ona je moje dete i da sam htela da je neko gleda kao kopile kurve i preljubnika, ne bi je pod srcem još odvela za Nemačku.

"Dobro veče", osmeh mi je širok, a Emin kez je prepoznatljiv.

"Dobro veče", prvi mi je ruku pružio Ljubiša. Za njim Angelina, da bi Jasna prvo izljubila Emu. Dimitrije je bio suzdržan, "Ema nije imala priliku da upozna baku..."

"Nije, nije. Ali ja jesam, više puta. Kako ste, Angelina?"

"Odlično i zahvalna sam ti..."

"Nema razloga. Dakle, koji je povod večere?", pogledam u Emu kojoj nije jasno.

"Vi ste tu, to je razlog", Angelina odgovara, znači ne zna Jasnine vesti.

Od predjela do glavnog jela i dezerta, tanjiri su se smenjivali, ali i reči. Razmenjivana je minimalna pristojnost, ostalo je bilo ignorisanje. Ema je sa mnom pričala na nemačkom, ostalima šturo odgovarala, videla sam da joj ništa ovde ne prija. Očitaće moje dete svome tati bukvicu.

"Mi vas ostavljamo. Mama, lepo brini o unuci, ja moram sa Reom na jedno mesto", pružio mi je ruku i namignuo Emi. Dobio je usiljeni osmeh.
Jasnin smešak mi je ulio neku snagu, sigurno je znala šta se dešava, ali me ljuti što me nije upozorila.

"Gde idemo?"

"Dobro veče, Rea. Ja sam Ljubiša Veselinović i večeras sam tvoj vodič. Idemo na ples, posle toga mogli bi u šetnju."

"Drago mi je, Ljubiša", prihvatam igru, "Ali ja sam udata žena i ne volim da se igram ljudima."

"Barem si iskrena, ali iskren sam i ja. Ovog puta. Vodim te na ples."

Krenuli smo upravo tamo gde je sve počelo, u varošicu, malo dalje, tamo gde postoji, još uvek, mesto koje je Srećko zvao diskoteka.
Zaustavio je automobil nadomak neonskog znaka i otvorio mi vrata.

"Još uvek radi, sličan je kao onda, a znam da si nekada volela da igraš."

"Volela sam mnogo toga", spustila sam dlan u njegovu šaku i izašla iz automobila.

Lagana sentiš muzika, par ljudi koji igra stiskavac, izgleda da je veče 'evergrina', jer i ljude na podijumu mogu da nazovem oldtajmerima. Odavno su prebacili trideset, četrdeset, a igraju stiskavac kao petlići.

"Čašu vina", naglasim Ljubi uz uho, a sada neka misli kakvo bih vino pila.

"Znaš, život je bio nemilosrdan prema nama. I u pravu ste, obe. Ti i Jasna. Pokorio sam se pogrešnoj figuri i umesto da imam porodicu, da Jasna ima porodicu, negovao sam stil. Pogrešno, svakako. Želim nov početak, Rea. Nas dvoje, molim te."

"Spreman si da moliš? Da ćutiš? Vidiš, dragi, ja sam spremna da ponovo podignem sidro, samo li mi Ema kaže reč. A ako se ponovo razočaram u tebe, neće biti te Jasne koja će te spasiti. Ema vas je prozrela. I verujem da vam je rekla šta je imala. Cele večeri mi govori kako je nervira Angelinina pristojnost i Jasnino smeškanje. Znaš zašto? Jer je ona ćerka kurve. Angelina ne može sebi da oprosti to."

"I Angelina je ćerka kurve, draga. Ona je Vekina ćerka, Veka je morala da je preda babi. Nisi znala?"

"O, naravno da sam znala. Šta misliš, zašto me je Veka volela? Zašto je obezbedila Emu? Zato što sam doživela njenu sudbinu. Život je kolo sreće!"

Zastao je. I sam je dete, plod ploda kurve, a od mene je načinio preljubnicu, svesno. Ako nešto nisam želela u životu, to je da rasturam brakove. To je nešto preko čega neću dugo moći da pređen, kao što više od decenije ne prelazim. Imam odveć dovoljno godina, da me savršeno nije briga za druge, ali kada se mnome manipuliše, naučila sam da se zaštitim. Čak i niskim udarcima.

"Da, kolo sreće. Najmanje sreće smo mi imali."

"Naprotiv, ne. Imam divno dete. Završila sam fakultet i sada sam hirurg. Imala sam divan život u Nemačkoj sa Dejanom."

"Prestani, Rea", zgrabio me za ruku, "Znam da ste vas dvoje prijatelji, a ne supružnici. Rekao mi je. Rekao mi je koliko si patila, koliko me još uvek voliš. Ne opiri se...", prinela sam ruku njegovom obrazu i lagano ga pomazila. Zatim mu opalila šamar.

"Još jednom me uhvati za ruku i jebaću ti sve na svetu! Ja nisam Tina. Niti Mila. Vozi me kući!"

"Mogu, ali samo mojoj kući. Nas čeka dugačak razgovor koji uporno zaobilazimo."

"Svojoj kući možeš da me odvezeš samo na partiju seksa, a što se razgovora tiče, sve smo ispričali. Hoćeš nov početak, a ja hoću normalan život. Dokle god pokušavaš da me manipulišeš ili lažeš, dotle ništa od našeg novog početka. Ok? Hajde, vozi me kući, kojoj god da želiš!"

Sa ovim stavom mogla sam samo da očekujem da me odveze natrag u stan, međutim nije.
Prvi put sam osim njegovog jebarnika videla njegovu kuću.
Velelpno zdanje, bela kuća na velikoj travnatoj površini. I kapija od kovanog gvožđa.

"Uh, baba Rosa je volela luksuz!", samomšto se nisam prekrstila prešavši kapiju imanja.

"Ne, deda je sagradio kuću, ja sam je renovirao. Ovo je trebalo da bude porodična kuća, Mila, Tina i ja. Nije, već smo tada živeli u stanu nedaleko od restorana."

"Dakle, ovde nisi živeo sa ženom i detetom?", gledam u krug, ovo je prelepo.

"Ne, nisam. Rea, sve je bila istina. Voleo sam te, i volim te. Brak sa Tinom je bio sranje. Zahtevao sam razvod, zato sam ti rekao da moram da odem. Hteo sam da završim to poglavlje kako bi krenuli nas dvoje, kako valja. Žao mi je..."

"Za šta ti je žao?", još uvek stojimo u samom hodniku kuće, jednostavno, došla sam na seks, seks i očekujem!

Odgovor nisam dobila, ali poljubac koji izuva iz cipela jesam.
Ljubio me je kao nekad. Lagano, a opet žestoko. Ovaj poljubac pamtim, ovakav je bio naš poslednji, u stambenoj zgradi preko puta restorana, u slatkoj sobici u stanu na trećem spratu.
Ovakav je bio ujedno i moj poslednji poljubac, nakon Ljube, niko me nije poljubio, niko dotakao a još manje posedovao.

Ruke sam uplela u ono što je ostalo od njegove kose, da bi ih ubrzo spustila na njegova ramena i još jače privukla sebi. Utiskivala sam svoje telo u njegovo, bila sam željna poljubaca, željna nežnosti.
Stopala mi više nisu dodirivala pod, našla sam se ubrzo u naručju za kojim sam dugo čeznula, da bi se velo brzo našla u prostranom krevetu provetrene sobe.

"Obrisaću njega, obrisaću sve ostale. Zbog toga mi je žao, što nisam ostao u tvom životu u meri u kojoj si ti bila u mom. Utisnula si se u moju dušu...", nastavlja da me ljubi polako svlači, "U svaku ćeliju koju imam...", ostala sam bez veša i kao od majke rođena lržala pred njim.

"Rea, samo ti i ni jedna druga. Volim te", oči mu cakle, a od svetla nije.
Upravo sam poražena u apsolutnoj predaji snažnog muškarca preda mnom.

"Obeležio si me za sva vremena. Obeležio si me za ljude, za ćerku, za mene samu. Obeležena sam kao žena, kao osoba. Obeležena sam za sve. Sada...", pružila sam ruku i obrisala mu suzu s ugla oka, "Sada da budem iskrena, ti si poslednji muškarac u mom životi. Kao takvog te u srcu čuvam..."

Više reči nisam imala.
Ostali smo sami, ogoljeni iedno pred drugim, ne samo bez odeće, već i bez maski. Bili smo samo mi, ono što smo trebali biti i ranije, da Ljuba nije krio tajnu.
Seo je pored mene i uzeo me u naručje. Osetila sam kako jeca, zajecala sam sa njim.
Ljuljuškao me je u naručju, svako malo spuštajući usne u moju kosu. Voleo me je. Voli me.
Volim ga...