Obeležena za sve

Dvadeset i šest

Promene se nisu nizale samo na jednom nivou. Promene su se nizale na više nivoa, jedva sam ih pratila.
I dalje sam dolazila na groblje sa hrizantemam, obavezno ih stavljala s obe strane Veseline večne kuće.
Sedela na klupici i imala dobar pogled na dve osobe koje su mi obeležile drugu etapu života. Na Veselu. Na Ljubu.
Nasmejala sam se, glasno. Od života se ne da pobeći.
Vesela s jedne strane, naučila me je hrabrosti. Pokazala mi je kako živiš mrtav. Njene ne tako poželjne, a opet suptilno prenešene, prekopotrebne lekcije isplatile su me se u deceniju i po. Onoliko koliko sam bežala od života. Vesela je uspela da me osokoli i mojim klimavim nogama da oslonac.
S druge strane, Ljuba... Voljeni suprug i otac, sahranjen pored svoje nepriznate babe, pokazao mi je laž. Sa ove vremenske instance i Angelina, a i Jasna su uvidele daleko pre mene, da smo bili iluzija. Kasno sam shvatila i zatvorila se za druge ljude, čekajući možda onaj dan lada mi sreća neće skliznuti iz ruku i otići svojoj ženi.
Skliznuo je niz moje ruke, otišao je svojoj ženi, ali moja sreća bio nije.

"Znam, Veko moja... Nisi bila srećna. Ali se nisi predala. Živela si život, na svoj način. Prkosila i hodala uvek uzdignute glave. Hvala ti što si mi bila majka!", jedna mi se suza iskrala. Pustila sam je da putuje.
Pogledala sam ka Ljubinoj večnoj kući. Ka crnom mermeru. I belim slovima koje su oslikavale uobičajnu frazu...voljen... Za njega nisam imala reči. Imala sam poslednji osmeh, kao sećanje na našu poslednju noć. Ako ništa drugo, barem je u našim noćima bio iskren. Davao mi se, ali je od mene i uzimao. Sada shvatam, u stvari verujem, da sam bila idealna nadopuna. Ne mrzim ga, ali jesam povređena.

"Hoćeš kući?", Sašina ruka užarila mi je rame.

"Neću. Hoću da odemo do restorana na ručak. Nedelja je..."

Poslednjih par meseci, promene su bile neminovne. I dešavale su se meni!
Mesec dana kako sam zvanično u vezi sa Sašom, a treba ispoštovati sve pređašnje ugovoreno.
Jednu večeru nedeljno sa Emom, jednu sa kumovima i prijateljima, jedan odlazak kod Mišel i Dejana, mesečno. Upravo smo se vratili s putovanja i morala sam da odem i posetim Veselu. Ljuba je samo njen komšija.

"Drago mi je što to kažeš, Jasna me davi..."

Bila je osmi mesec trudnoće, kretala se gegavo kada je neko gleda, a iza zatvorenih vrata i dalje je bila brza kao netak. Folirant, u poznim godima se ostvaruje kao majka, želi da je svi tetošu. Tetosala sam je i ja.
I nataviću da je tetošem, jer rodiće mi novu žrtvu za grljenje.
Majčinski instinkt mi je malo promrdao. Ema je velika, sramota bi bila da sada rađam, a tako sam želela da ponovo udahnem miris bebeće kože, da me po nosu zagolica paperjasta kosa. Da mi grudi zagreje smotuljak...

"Pre restorana... Ovaj... Svratimo do stana", bojažljivo sam rekla, Ema nije bila tu, a sada mi fali nežnost.

"Nešto si zaboravila? Nema problema, svraćamo, samo Jasni da javim da kasnimo."

Kasnićemo sigurno sat vremena, ako se ja pitam, ali samo na kratko klimnem glavom.

Svlačila sam ga brzo i žustro, u meni nešto je prelomilo i nisam više želela nežnost, htela sam da utolim želju koja je bila žestoka.
Svlačila sam Sašu, Saša je svlačio mene, upeljani u ostatke gardarobe valjali smo se po podu dnevne sobe, gegali se do spavaće i na kraju pali na mekani madrac.
Sat vremena je bilo malo, shvatila sam, jer sve je do sada bila dečija igra. Saša mi je polako otkrivao koliko strastveno u stvari ume da voli.
Do sada je bio nežan ljubavnik, a sada... Sadaa je bio ostvarenje snova žene, težnja devojke, tamni princ o kome se mašta. I bio je moj.

"Ubiće nas Jasna..."

"Nije glupa, Ema je kod nje, a mi smo odrasli."

"Tačno, Rea. Odrasli, a ponekad..."

"Ponekad se ponašamo kao deca. Durimo se. Nekada ljutimo. Svađamo oko slatkiša. Ali to rade i odrasli ljudi. Kada bi se svi odrasli svađali k'o deca..."

"Moja majka želi da te upozna!", pogodio me je kao grom po sred grudi.

"Zašto?"

"Zato što sam joj rekao da ću te jednom oženiti!"

Još uvek sam bila šokirana rečenicom koju je postorgazmično izgovorio, jedva sam pogodila da otvorim vrata automobila. U tom, nisam obraćala pažnju i zakoračila na pešački prelaz...

"Hej, majmune, pazi kako voziš!", izdrala sam se nekom ko je umalo prešao preko mojih stopala. Ali za malo.

"Šta si ti, neki saobraćajac?"

"Ne, ali imam veći koeficijent inteligencije od tebe, majmune!", nastavila sam da se derem na gromadu u automobilu.

"Nazvala si me majmunom?"

"Izvini što sam uvredila majmuna, idiote!"

Izašao je iz automobila. Tek onda sam shvatila da sam hodala nogu pred nogu, a Saša već stigao do restorana. Bio je daleko. Ispred mene stala je gromada.

"Hoćeš da te sada ovde složim?"

"Hoćeš da te provozam po ortopediji?", usrala sam se od straha, ali nisam popuštala. Umalo me nije pregazio kolima.

"Hoćeš da te patosiram?", nastavio je da se dere.
Podigla sam pogled. Rodio se inat. Pa neka me patosira.

"Tebe će majka u ćevapima tražiti, pazi šta ti kažem", od oružja sam imala samo tupu blok štiklu na cipelama i skrštene ruke na grudima.
Ali i Sašu uz sebe.
Kada se gromada nadvila nada mnom, Saša ga je nokautirao, "Stiže policija, pozvali ih prolaznici."

"Pa, neka se oni bakću!", prestravljena, ali pod adrenalinom, brzo sam prešla ulicu, sa Sašom pod ruku.

Dočekao nas je postavljen sto, Jasna, Ema i Dimitrije su već cupkali, "Pa, golupčići, jeste li lepo cvrkutali?"

"I cvrkutali i umalo poginuli!", Saša je opisao kako sam prelazila ulicu i kako me umalo udario prvo automobil, a zatim i vozač automobila. I kako leži složen na ulici.
Ja sam se samo smeškala.
Adrenalin me i dalje držao.
Dok nije popustio, a onda sam krenula da se tresem.
Popila sam čašu vode, vino mi se nije pilo, a i srećom pa ga nisam popila. Dva policajca su došla u lokal da traže Sašu, a onda i mene.

"Ljudi ispred kažu- da ste poskočili jer je prešao skoro preko vaših nogu."

"Tačno."

"Onda ste se svađali?"

"Tačno. I uvredila sam majmuna."

"On je čovek, gospođo."

"Možda je čovek, ali ja sam životinju uvredila poredeći je s njim. U moju odbranu, prvi je počeo", mlađi policajac se nasmejao, a stariji prešao rukom preko lica.

"Svedoci kažu, samo se srušio."

Hm, svedoci kažu?

"Srušio se, tačno."

Svedoci tako kažu, zar ne? Možda će ga boleti glava i ego mu je povređen, nadam se samo da ga više neću videti. A ni Saša, koji me čvrsto drži za ruku.

"Gospodin je došao ovde na simpozijum, treba da donira bolnicu."

E, sranje! Ali baš me briga.

"Pa, dobro, možda neće da donira ništa, ja sam pedijatar, a gospodin je načelnik. Da me je pregazio, mogao bi da bude donator milijardi, ipak je debil. I bio bi kažnjen. Kažite gospodinu, ako neće da ga prijavim za nasilničko ponašanje, da je najbolje da mi se ne obraća. Sada me izvinite, gladna sam!"

Uh, usrala sam stvar svojim dugačkim jezikom, ali sam društvu popravila raspoloženje.

"Jezičara se vratila", pozamašna Jasna je pljeskala dlanovima.

"Moja majka vređa nedužne životinje?", Ema je imala zapanjen izraz lica i držala se za grudi, da ne prasne u smeh.

"Ja ovu gospoju, u opšte ne poznajem!"

"A ova gospođa je gladna! Na prvom mestu, željna Jasnine kuhinje!", prionula sam na teletinu koja je krasno mirisala...